Naš termin »književnost« i internacionalni termin »literatura« svojom etimologijom (knjiga, slovo) evociraju poimanje umjetnosti riječi kao umjetnosti koja egzistira u mediju pismenosti pri čemu je sam medij uzet kao differentia specifica umjetnosti o kojoj je riječ. Prema tome, sintagma »usmena književnost« jeste contradictio in adjecto. Ta kontradikcija, prikrivena konvencijom termina, indikacija je poimanja umjetnosti riječi kao umjetnosti koja primamo egzistira u pismu.

Redukcija univerzalnosti fenomena umjetnosti riječi ne kompenzira se pomirenjem dvaju medija egzistencije riječi protuslovnom sintagmom »usmena književnost«. Ta redukcija nije samo lingvističke naravi. Ona se očituje i u odsutnosti književnopovijesne refleksije o brojnim formama umjetnosti riječi čija verbalna egzistencija nema predznak umjetničke posebnosti.

Potreba za umjetnošću riječi univerzalna je ljudska potreba od onoga trenutka ljudske evolucije kad je čovjek iskusio informacijsko obilje riječi. Umjetnost riječi nije mogla postojati u situaciji informativno oskudne verbalne komunikacije. Dakle, ona se javlja kao posljedica informacijskog obilja koje omogućuje pojavu estetske funkcije riječi. Ta se potreba manifestira u svim vremenima i svugdje gdje čovjek živi s drugim čovjekom. Ta potreba potiče nastanak umjetnosti riječi koja se pojavljuje uvijek »tamo gdje jezik zgušnjava«, kako to kaže Andre Joles.1 Tu pojavu zgušnjavanja jezika navikli smo nalaziti u određenim konvencionalnim formama pisane i usmene književnosti, ali ta je pojava mnogo raspostranjenija. U spontanu čovjekovu verbalnom komuniciranju, nastaju stalno nove forme postojanja umjetnosti riječi na koje je. tradicijom određena, recepcija književnosti slabo osjetljiva. Umjetnost riječi događa se često i u situacijama kada ni njen tvorac ni oni kojima je namijenjena nisu svjesni njena umjetničkog identiteta, ali su svjesni njene izuzetnosti u verbalnoj komunikaciji što dokazuje izuzetna pažnja slušalaca i trajnost u mediju u kojem je pamćenje jedina mogućnost fiksacije.

S obzirom na aktualnu vizualizaciju u međuljudskoj komunikaciji, što je u kratko vrijeme dosegla globalne razmjere, vjerojatno pripadamo jednoj od posljednjih generacija koju su, živeći na razmeđu oralno-auralne i vizualne kulture, mogle neposredno doživjeti jezično bogatstvo jednog svijeta kojemu je govor ne samo dominantan način komuniciranja već i medij najproduktivnijeg ostvarenja njegova estetskog bića.

Područje proučavanja ovog fenomena, ograničio sam na jedan govorom određen lokalitet. To je Komiža na otoku Visu, mjesto čiji je arhaičan čakavski dijalekt još živ, ali i sve manje rezistentan spram sve jačeg prodiranja književnog jezika. Među raznim jednostavnim oblicima usmene književnosti ove sredine, izabrao sam jedan naročit tip narodne priče — novele koja se u komiškom govoru naziva »facenda«.

Izabrao sam facendu ne samo kao popularnu pripovjednu formu jedne mikrolokacije, već i kao reprezentativan obilk pripovjedne narodne književnosti mediteranskog kulturnog kruga. Izbor facendi jedne mikroIokacije samo je reprezentativan uzorak na kojem se može provesti analiza fenomena usmene narodne priče jedne kulture koja je kroz čitav niz stoljeća bila više determinirana dodirom s morem negoli nacionalnim ili jezičnim granicama.

Facenda, kao priča koja govori o istinitim događajima, nije, vjerojatno zbog svog nefikcionalnog karaktera, privukla odgovarajuću pažnju sakupljača usmene narodne književnosti. Kao takva, ona je uglavnom ostala izvan korica knjiga, a njen prirodan način egzistencije, mlađa generacija ne može produžiti jer, u vremenu dominacije vizualnih medija u međuljudskoj komunikaciji, ona nema interesa ni motivacije da preuzme i kontinuira usmenu predaju starije generacije. Taj međugeneracijski hijatus osudio je facendu na definitivan nestanak. Ona još jedino živi u pamćenju najstarije generacije, a broj pripovjedača, kadrih da je ožive kreativnim pripovjedačkim činom, radikalno se smanjuje iz godine u godinu.

Unatoč činjenici da je facenda nefikcionalna priča, smatram da je riječ o narativnom diskursu čiji jezični znak ima pored referencijalne također i estetsku funkciju. Moj interes za facendu kao literarnu formu usmene pripovjedne književnosti Komiže zasnovan je upravo na pretpostavci o primarnosti estetske nad referenci jalnom funkcijom jezičnog znaka u ovoj narativnoj formi usmene narodne predaje.

Rapidna civilizacijska i kulturna transformacija ljudske sredine i čovjeka u njoj danas, na pragu informatičke revolucije globalnih razmjera, omogućuje promatračku distanciju s koje se jasnije nego ikad prije može sagledati slika jednog dovršenog svijeta određenog govorom kao osnovnim načinom ljudskog postojanja.

U urbanom arealu primorskog ili otočkog gradića ulica nije samo saobraćajnica kojom se ljudi premještaju u prostoru od jedne do druge točke. Ona je također i mjesto susreta i kontakta među ljudima. Interijerski prostor zbijenih kamenih kuća ekstterijeriziran je neposrednim dodirom s javnim prostorom ulice ili trga, a eksterijer javnog prostora interijeriziran je intknnošću međuljudske komunikacije. Froći nekim ulicama u takvom gradiću, slično je kao i proći hodnikom nečijeg doma. U takvom inlerijeriziranom eksterijeru uske mediteranske kalete ili trga, na skalinama, pod balkonima, pred konobama, na pjacetama sastaju se ljudi, osobito u večernjim satima, na kraju dana provedenog u radu, da razgovaraju, da saznaju novosti proteklog dana, da nešto zanimljivo ispričaju, da se s nekim našale ili nasmiju nečijoj šali. Ta sastajališta nisu slučajna, već običajem ustanovljena. To je svakodnevna scena sa svojim izvođačima i svojom publikom. U tom su društvu žene rijetko kada prisutne i to kao pasivni promatrači. Tu se razmjenjuje profesionalno iskustvo, tu se saznaju aktualne vijesti iz života mjesta, tu se evociraju uspomene na prošle događaje i prošla vremena. U toj neposrednoj verbalnoj komunikaciji, među ljudima koji se svi međusobno poznaju, nastaje i priča koja, unatoč svojoj informativnoj vrijednosti, može imati i svoju estetsku vrijednost. Taj narativni diskurs, u dijaloškoj ili monološkoj formi, može se prema dominantnoj funkciji jezičnog znaka verbalne poruke raščlaniti na dvije osnovne vrste i to:

1. diskurs u kojem prevladava referencijalna funkcija jezičnog znaka (informativna, edukativna, moralistička itd.)

2. diskurs u kojem prevladava estetska funkcija jezičnog znaka nad referenoijalnom. Tu možemo ubrojiti sve vrste pripovjednih književnih formi. Od poetskih formi ova scena poznaje samo junačku narodnu pjesmu koju kazivači najčešće pjevaju gledajući, radi koncentracije, u neki predmet što ga drže u ruci, u kutiju šibica ili cigareta. Klasične forme fdkcionalne pripovjedne književnosti rijetko se javljaju. One pripadaju ženskoj književnosti.

Među jednostavne narativne forme izdvojit ćemo tri najvažnije:

1. dosjetka

2. laž

3. facenda

1. Dosjetka je najkraća forma narativnog diskursa. U njoj nije primarna priča već jezični obrat koji se najčešće ostvaruje paradoksom ili igrom riječima.

Primjer: U Dundotu je bil jedon junok ca je puno volil pit. Ma tu je gospodoru dodijalo i pocel mu je mećat kvasinu u vino. I tako danas-sutra dokle mu ni pocel dovat somu kvasinu. Ma junoka je tu istufalo i govori gospodoru da gre ča, da vej neće stot u njega. A gospodor njemu da neka ostane, da neka ostane. Na tu će njemu junok:

— Ostati oću, osta ti neću !

— Kako? Hoćeš ostat oli nećeš?

— Ostati oću, osta ti neću!

Dosjetka je ovdje ostvarena igrom riječima. Naime, leksička riječ »ostati« izjednačena je s fonetskom riječi »osta ti« [ostati] pošto je afrikata »c« ispred okluzdva »t« izgubila svoj eksplozivni element pri čemu je ostao samo njen spirantni »s«. Tako je geniltivni oblik toničke riječi »ocat«, s kratkim oblikom dativa atoničke riječi — lične zamjenice »ti«, dao fonetsku riječ [ostati] što izaziva nesporazum jer pošiljalac poruke ne izjednačuje semantički leksičku i fonetsku riječ, a primalac poruke izjednačuje. Sematičkim izjednačavanjem fonetske i leksičke riječi nastaje apsurdna izjava koja je u opreci s afektivnošću iskaza. Parataksni spoj dviju rečenica bez adversativnog veznika «ali«, čija eliminacija efektom eliptične gustoće još više potencira međusobnu isključivost prethodne i potanje tvrdnje, postavlja semantičku zagonetku primaocu poruke. Na taj način jezični znak gubi referencijalnu funkciju jer je semantičkom igrom us,postavljena njegova estetska funkcija.

2. Laž je forma narativnog diskursa u kojoj jezični znak ima isključivo estetsku funkciju. Za razliku od bajke, koja slušaoca ili čitaoca odmah uvodi u fiktivni svijet fantazije, ova, vrste priče stvara realistički kontekst. Osobno sudjelovanje ili svjedočanstvo zalog su vjerodostojnosti priče, a onda se u taj kontekst uvode apsurdni, fantastični motivi. Time je iznevjereno očekivanje. Postignut je efekt začudnosti. Nastaje igra fantazije oslobođene obaveza prema realističkom kontekstu da bi se ponovno u posve fantastične okolnosti uvelo realističke motive čime se postiže efekt komičnosti i apsurda.

Primjer: Svitlili smo na Lengu, na Bišovo. Bilo je lipu vrime, bonaca. Svitiamo tako i niku doba akozale su se skuše. Zavargli smo. E, ujoli smo, ujol srno punu borku skuših. Ujedonput je dušal viter, počelo puhat. I, kal ti je bilo, ota ti pijavica, Oto pijavica dreto na nos. Vozimo mi, vozimo, vozimo. Da je bilo iskavalkat. Ma ni hilo oo uteć. Dušla je na nos. Zavartila nos je i posorkiala is svin brodon i skušami. Pogucala nos je pijavica. A mi, ca ćemo? A daržimo se za bonke i trese tresemo se ol zime i ol stroha. Ne znon koko nos je vrimena tako vantilo i rastezala po nebu, a onda nos je izdrigola. Di nos je, po Isukarsta izdnigola — u Livno, is svin brodon i ribun u brodu. I kal se je rasvanilo, da oa ćemo, a ni druge — vajo puj prodla(t skuše. Išli mi na peškariju u Livno i sve smo te skuše prediali i capali lipu žumotu.

Laž, kao literarna forma, nema funkciju da uvjeri u ono što nije istinito, da prikrdje istinu. Obična laž, koja ima funkciju uvjeravanja u tobožnju istinitost neistinitog, izaziva prekid komunikacije između pošiljaoca i primaoca poruke ako primalac lažnu poruku ne može prionuti kao istinitu. Laž kao literarna forma nije lažna poruka. Pošiljalac poruke u ovom slučaju računa s tim da primalac poruke neće laž shvatiti kao istinu. On to i ne želi jer bi u tom slučaju njegova priča bila krivo shvaćena. Unatoč tome, komunikacija se ne prekida jer jezični znak pripovjednog diskursa laži, kao literarne forme, neona referencijalnu već estetsku funkciju.

3. Facenda — Riječ »facenda« mletačkog je podrijetla. Kao takva ona nije u komiškom govoru sačuvala svoje izvorno značenje. Njeno je značenje u ovom govoru suženo tako da ono pokriva pojam naročite vrste usmene narodne priče. Etimološka veza izvornog značenja ove riječi i književnog termina u komiškom govoru sačuvana je u poimanju priče kao činjenja, kao radnje, dakle — kao fabule. Dok se dosjetka ostvaruje u jezičnoj igri, a laž u realističkoj kontekstualizaciji fantastičnog i nemogućeg, facenda uspostavlja fabulativni tok koji je referentan određenom realitetu društvenog živote. Skriveni realitet koji opstoji na ravni intersubjektivnih relacija, zaklonjen uobičajenim poretkom riječi i stvari, priziva se ovim prekidom u ravan opažajnog realiteta gdje biva prevladan komičkim razrješenjem.

Dakle, facenda je nefikcionalna priča. Pripovjedač navodi ime i nadimak aktera priče koji su, u pravilu, empirijske osobe. Pripovjedač daje vremensko određenje koje se često vezuje uz neki publici poznat događaj što vremenski koincidira s vremenom događaja koji je predmet priče (pri rata; posli rata; kal je Tume Bijaškotov bài pol niz Monte Fušt na Palagružu; kal su dušli motori itđ.). Radnja je također i prostorno locirana (išli su motat na Rudine; incontrali su se pri koposontu; svitili su na Mezuporat; živil je u Dragodid itđ,). Pripovjedač se posava na osobno svjedočanstvo ili sudjelovanje u događaju ili na autoritet onoga od koga je čuo priču. Facenda na taj način upućuje na mogućnost verifikacije u nekoj konkretnoj situaciji čime se odmah na početku uspostavlja referencijalna funkcija jezičnog znaka.

Radnja priče je izuzetna. To je događaj koji, kao takav, jeste prekid u kontinuitetu predvidljivog i očekivanog životnog toka. Taj prekid je događaj koji se upravo zbog svoje izuzetnosti utiskuje u ljudsko pamćenje i traži svoju jezičnu formu da bi po njoj mogao opstati u usmenoj predaji.

Realitet mukotrpnog života u kojem je radno junaštvo vrhovna etička vrijednost ne dopušta tragičnom iskustvu verbalnu egzistenciju. Komičko razrješenje suprotnosti, sukoba, nedostatnosti itd. u facendi više je etički negoli, estetski odgovor na pitanje Ljudskog opstanka. Muka i bol u tom svijetu nisu za priču, a postaju temom priče tek onda kad se mogu prevladati smijehom.

Rekli smo da u samom uvodu facende, pozivanjem na verifikabilnost iskaza, pripovjedač upućuje na recepciju referencijalne funkcije jezičnog znaka. Takvo Određenje funkcije jezičnog znaka nedostatno je jer to nije jedina njegova funkcija u facendi. Facenda se može slušati s intencijom saznavanja fakticiteta zbiljskog događaja. Ali slušanje, koje je usmjereno samo na referencijalno funkcioniranje jezičnog znaka, ne čuje facendu. Za takvo slušanje, facende i nema jer njena referencijalna razina ne doseže njen literarni entitet koji je uspostavljen estetskom funkcijom jezičnog znaka. Estetska razina iskaza izaziva komunikacijski šum koji ometa takvo slušanje usmjereno isključivo prema referenci jalnom aspektu iskaza ove narativne forme.

U nefikoionalnom narativnom diskursu facende estetska se funkcija jezičnog znaka uspostavlja na razini izbora i strukturiranja elemenata fabule i na stilističko j razini. Taj izbor i to gtruriranje fabulativnih elemenata pretpostavljaju motrilišnu poziciju pripovjedača iz koje su sagledive takve relacije životnog realiteta čija verbalna aktualizaoija u narativnom činu, obogaćena stilističkom znakovnošću iskaza, uspostavlja jedan novi, upravo literarni, realitet u kojemu estetska funkcija jezičnog znaka mdniorizira referenoijalnu. Ovu konstataciju potvrđuje činjenica da interes publike za određenu facendu ne prestaje poslije jednog slušanja. Publika često potiče dobrog pripovjedača da ponovno priča facendu koju je ona više puta čula. Ovo je razumljivo s obzirom na činjenicu da je u prvom kazivanju iscrpljena tek referencijalna, ali ne i estetska funkcija jezičnog znaka. Bit estetske funkcije jezičnog znaka usmenog narativnog diskursa jeste u njegovoj neiscrpivosti.

Za razliku od jezičnog znaka pisane književnosti koji se uspostavlja u linearnoj strukturi sukcesivne progresije grafema, jezični znak usmene književnosti uspostavlja se u vertikalnoj strukturi simultane progresije. Taj simultanitet leksičkog značenja, infleksivnih vrednota ljudskog glasa (intonacije, intenziteta, tempa, registra, pauze) i paralingvističkog znakovlja (geste, smijeha, mimike, pokreta) u svakoj pojedinačnoj interpretaciji istog pripo’.’jedaća omogućuje neiscrpivu igru kombinacija s uvijek novim efektima i nijansama značenja.

Facenda, kao literarna forma usmene pripovjedne književnosti, često je povezana s raznim oblicima dramskog izraza takio da je teško odrediti gdje prestaje dramski a počinje literarni izraz. Zapravo stroga diferencijacija dramskog i literarnog u ovom slučaju nije ni moguća.

Pripovjedač često prekida narativni tok facende dramskim elementima. On igra razne likove služeći se pri tom dramskim jezikom. Izgovara replike sad jednog, sad drugog lika. Sve je to praćeno adekvatnim scenskim pokretom, mimikom, gestama. Naracija sažima i interpretira dramsko događanje. Povratna informacija koju pripovjedač dobija od publike direktna je, otvorena, poticajna i kritična. Feed back ostvaruje se u raznim formama: glasni komentari publike, smijeh, pitanja, negodovanje, izražavanje sumnje, odobravanje i slično. Događa se i to da pripovjedačku ulogu preuzme drugi pripovjedač ako je prethodni nešto bitno propustio ili loše interpretirao.

S obzirom na vezu između narativne i dramske forme u facendi potrebno je također razmotriti i ulogu pripovjedača pri stvaranju facende. U tom smislu treba razlikovati:

1. facende koje nastaju na osnovi dramskog predloška;

2. facende u kojima pripovjedač samostalno gradi priču kreativnim izborom elemenata fabule i jezičnim izborom u zadanom životnom realitetu koji prethodno nije zgusnut u događaj ili u kojem je događaj nastao spontano bez intencije pojedinca.

Pri nastanku facende s dramskim predloškom, pripovjedač može imati različite uloge:

a) Pripovjedač svojim intervencijama u nekoj stvarnoj životnoj situaciji potiče nastanak događaja koji potom postaje predložak facende kao njegove literarne interpretacije pri čemu je sam pripovjedač najčešće glavni lik priče. Distancija između pripovjedača kao empirijske osobe i pripovjedača kao tika jedne narativne strukture često je vrlo produktivna u literarnom smislu. Naime, pripovjedačka distancija je prag koji dijeli svijet priče od aktualnog realiteta u kojem priča funkcionira kao literarna forma. Kao takva, ova distancija omogućuje pripovjedaču kreativan postupak u portretiranju vlastitog lika u narativnoj strukturi facende. Cesto je taj glavni lik namjerno infenioriziran radi postizanja efekta komičnosti čime, .indirektno, pripovjedač zadobija superiornost pripovjedačke pozicije i iskupljenje za komičko viđenje konkretnih ljudi koji su ujedno i likovi priče. To je plaća za komičko viđenje đruglih.

b) Pripovjedač nije pokretač događaja, ali u njemu učestvuje te je također obuhvaćen pričom kao njen lik.

c) Pripovjedač nije ni pokretač ni učesnik događaj.a, već je promatrač koji se nalazi izvan svijeta priče i iz tog neutralnog motrilišta potencira, u interpretaciji, komičko razrješenje događaja.

d) Pripovjedač je samo interpretator koji o događaju saznaje putem usmene predaje prema kojoj se može odnositi produktivno ili reproduktivno.

U svim tim slučajevima režirani događaj postaje predložak facende. Taj događaj režira neki pojedinac, sam ili u društvu s drugima. Nastaje predstava kojoj je dij da uključi one koji ne znaju da se radi o predstavi s tom namjerom da se neočekivanim raspletom otkriju njihove skrivene, društveno neprihvatljive osobine (naivnost, pohlepnost, ljubomora, oholost, iracionalni strah, rasipnost, škrtost itd.). Ta predstava poprima elemente dramske igre. Njena spedfika jeste u tome što se dijelu publike ili pojedincu koje uključuje u svioju igru ne otkriva odmah kao iluzija stvarnosti, već kao stvarnost sama, da bi se otkrila kao predstava tek kad postigne cilj, tj. tek onda kad otkrije skriveno, objavi tajno, imenuje pravim imenom ono što je imenovano krivo.

Ovdje je, dakako, riječ o jednoj vrsti predstave, vrsti koja je najtipičniji i najrašireniji predložak komiške facende. Predstava može imati i svrhu osvete. Najčešće se pokušava prevariti onaj koji je poznat po tome što voli prevariti drugoga. Ta osveta ne smije prijeći okvire sustava etičkih normi dotične društvene zajednice, određene, u prvom redu, mentalitetom. Ako se to dogodi, ta predstava nema šanse da postane facenda, literarno vrijedna faconda, iz osnovnog razloga što je tim prekoračenjem izašla iz sfere komičkog koje je njena bitna odrednica. Predstava može imati također i iskljuavo ludistički karakter — cilj joj je igra koja nema nikakve svrhe izvan sebe same.

Pripovjedač facendi, prema svojim afinitetima i estetskim kriterijima, pažljivo bira svoj repertoar. U tom repertoaru dominira nekoliko glavnih likova. Najčešća su dva tipa likova koja dominiraju u repertoarima raznih pripovjedača i to:

a) likovi koji druge likove čine komičnima. Njih karakterizira duhovitost, brzina reakcije, poznavanje psihe drugih ljudi, govorna vještina i sposobnost glumljenja.

b) likovi koji su sami komični. Oni su lakovjerni, imaju neke slabosti, robuju nekim strastima itd.

U svom sakupljačkom radu koji sam na području Komdže započeo krajem šezdesetih godina, dok su još postojala u Komiži tipična okupljališta starijih ljudi, mjesta gdje su nastajale i gdje su se pripovijedale facende, zabilježio sam velik broj raznih priča među kojima oko stotinu facondi. Iz tog korpusa zapisanih facendi. ovdje objavljujem njih 25. Kriterij mog izbora jest literarna vrijednost pa se taj izbor ne može smatrati tipičnim, već reprezentativnim uzorkom.

Tiskanje ovih facendi pokušaj je da se fiksira i time sačuva od zaborava malen, ali ipak reprezentativan dio bogate tradicije usmene predaje komiških ribara i težaka. Ove priče, koje se na ovim stranicama prvi put javljaju u mediju pisane riječi, interesantan su etnološki, etnolingvističk.i i dijalektološki materijal, no nadasve one su usmena narodna književnost izrazitih umjetničkih vrijednosti, što valja posebno naglasiti s obzirom na raspostranjeno omalovažavanje ili čak potpunu ignoranciju ovog tipa izvornog narodnog literarnog stvaralaštva. Ako i postoji interes za ovu vrstu narodne pripovjedne književnosti, onda je to interes koji to stvaralaštvo tretira kao materijal, kao sirovinu pisane književnosti.

Tematski raspon ovih 25 facendi nije naročito širok. U njemu ima nekoliko tematskih krugova koji obuhvaćaju one najvažnije manifestacije života jednog malog otočkog gradića okrenutog pučini. Glad, siromaštvo, strah, ljubav, sukobi socijalni i generacijski, odnos prema vlasti, podvale itd. najvažnije su pojave i situacije o kojima govori narodni pripovjedač. Ove se teme ne mogu strogo izdvojiti od jedne do druge facende jer su mnoge od njih isprepletene manje ili više u svakoj priči baš kao što su i sve te pojave i situacije koje prate čovjeka isprepletene u njegovu životu.

Evo tih nekoliko tematskih krugova:

1. Siromaštvo i glad — najčešća je tema ovih facendi. O toj temi giovore sljedeće priče: »Priko škoja za kacjolun i trinogami«, »Lavuraturi za girice«, »Ribašćina po misecini«, »U provistu is fonton ol spodih« i »Rečeta«. Glad i siromaštvo pojave su koje najčešće iskrsavaju u svijesti starijih Komižana. One daju pečat i mnogim drugim životnim manifestacijama pa ako je ljubav — siromašna je, gladna i stidljiva; ako je sukob — u želucu se začeo; ako je strah — iz nemoći je ljudske iznikao. Bizarna ideja o kupovanju kruha igraćom kartom sličnom forintu ili psihološko manipuliranje onima od čije dobre volje zavisi imati ili nemati najelementamije u životu, lukavstva su kojima se samo gladan želudac može domišljati. No nigdje siromaštvo nije pokazalo tako groteskno lice kao u pričama »Priko škioja za kacjolun i trinogami« i »Receta«. Cijeli dan lutati po otoku za probušenom »kacjolom« i klimavim tronošcem, predmetima koje, u imalo normalnijim okolnostima, nitko ne bi smatrao vrijednima za ljudsku upotrebu, moguće je samo u situaciji u kojoj je čovjek, proganjan strahom od neimaštine i najelementarnijih stvari u životu, toliko privržen predmetima da je ta emotivna veza, zapravo posesivna strast, jača od sposobnosti racionalne prosudbe koja bi lako mogla dobitak nadnice pretpostaviti gubitku mnogo manje vrijednih predmeta. Iz današnje perspektive tako zvanog potrošačkog društva, neuvjerljivo djeluju ovakve situacije. Ali spomenimo, usput, i to da je to vrijeme, ni davno, ni zaboravljeno, ostavilo u usmenoj predaji i priču o tome kako je taj isti čovjek, lik spomenute priče, hodajući kamenitim putem izuo opanke da ih ne pocijepa na oštrom kamenju i nastavio put bosonog. Kad je u žurbi udario nogom u kamen i raskrvario palac, stisnuo je zube od bola i zahvalio bogu što se na vrijeme sjetio da izuje opanke koje bi u protivnom oštetio »jer parst će zarest, a oipanak neće«.

2. Ljubav — to je tema koja po svom značaju u ljudskom životu nema adekvatnu važnost u ovim facendama. »Jubov za šumicu« i »Nojbojo medicina« dvije su facende o ljubavi u kojima se povodom ljubavi govori, zapravo, o problemu ljudske izolacije u pustoši samotništva gdje obične, normalne pojave ljudskog života postaju nedostižne i neostvarljive.

3. Generacijski sukob — iskazan je u dvjema facendama : »Fjurini« i »Burba Frone ol Četiri Grada i komiško mladust«. U facendi »Fjurini«, odnos između stare i mlade generacije problematizira se pitanjem mladih o smislu života koji protječe u neprekidnom radu. Rad, koji postaje gotovo jedini sadržaj ljudskog života, rad koji gubi svoju instrumentalnu funkciju

1  postaje sam sebi ciljem, razbuđuje svijest mladih o uzaludnosti takva života. Ta spoznaja rezultira pobunom i krajnošću u rasipništvu. Sasvim je drugačiji karakter međugeneracijskog odnosa u facendi »Burba Frone ol Četiri Grada i komiško mladust«. Ovdje je način života i mišljenja prošlog vremena, koji starija generacija kontinuira u sadašnjosti, doživljen kao umjetnička forma. Kazivanje barba Froneta komiškoj omladini postaje neobično stilistički markirano jer njegova patetična gesta i intonacija u suprotnosti su s ležernošću govorne fraze vremena koje je iskusilo relativnost »apsolutnih istina* »tare generacije.

U ove dvije priče dat je, dakle, međugeneracijski antagonizam u razvitku od pobune protiv životne orijentacije i sustava životnih vrijednosti starih pa do prevladavanja pobune pretvaranjem prošlog u literarnu formu.3

4. Socijalni sukob — kao tema priča »Cigarjera ol rozge«, »Lavuraturi za girice«, »Vražji interpit« i »Zimsku kuponje« nije dosegao ni snagu ni značaj klasnog sukoba jer se od shvaćanja individualnog, pojedinačnog, akcidentalnog karaktera pojave ne uzdiže do svijesti o njemu općem značaju. Mogućnost alternativnog međuklasnog odnosa ne postoji. Postoji samo mogućnost alternativne situaaije, unutar postojećeg odnosa, koja pauperiziranom nadničaru, ribaru i težaku, omogućuje da se svojom domišljatošću izbori za bolje uvjete opstanka i da uspostavi svoj ljudski dignitet.

5. Strah i praznovjerje — pojave su koje se nisu slučajno našle u istom tematskom krugu. »Strašjivi burba Šime«, »Stroh«, »Duše blaga«, »Pristrašeni motaduri« i »Stroh ol zvizde« facende su koje govore o iracionalnom strahu čovjeka pred neizvjesnim i nepoznatim. Afektivno ponašanje čovjeka u različitim situacijama paničnog straha pred iracionalnim silama, vrlo su interesantna pripovjedačevu oku. On iracionalnom postavlja zamku racionalnog čime oslobađa i prevladava, najčešće komickim razrješenjem, iracionalni strah utisnut duboko u svijest ili potisnut u podsvijest svojih slušalaca. 1 2

Pred zadatkom fiksiranja usmene narodne priče u mediju pisane riječi otvaraju se neka ključna pitanja iz područja suvremene komunikologije. Osnovno je pitanje — na koji se način ostvaruje estetska funkcija jezičnog znaka u novom mediju. S obzirom da on egzistira u vertikalnoj strukturi simultane progresije usmenog narativnog diskursa, pitanje je kako on funkcionira u linearnoj strukturi sukcesivne progresije pisane riječi. To pitanje pismene fiksacije usmene narativne strukture, aktualizira problem odnosa između, da se poslužimo McLuhanovim terminima, hladnog medija govora i vrućeg medija pisma. McLuhan, u vezi s povezivanjem medija govora i medija pisane riječi, govori o hibridnoj energiji koja se oslobađa ovim dodirom/* Maja Bošković-Stulli smatra da »sam tekst, .ako je bio poetski uobličen, može u novome pisanom mediju preuzeti na sebe težinu ukupnog umjetničkog iskaza, različitog sada, ali ne manje vrijednog«.5

Taj zadatak također aktualizira pitanje odnosa između organskog idioma usmene priče i standardnog jezika koji je određen linearnošću narativne sukcesije medija pisane riječi. U svakom slučaju odstupanje od očekivane i pretskažljive jezične strukture na koju upućuje sam medij pisane riječi ima značajne reference na stilističku vrijednost transmedijalizirane narativne strukture usmene narodne priče. Tu se također javlja i pitanje mogućnosti identifikacije i razlikovanja primarne ekspresije, ostvarene stvaralačkim činom pripovjedača u mediju usmenosti, od, nazovimo je tako, sekundarne ekspresije postignute promjenom medija i promjenom receptora literarne poruke.

Sve te mnogostruko složene jezične relacije, koje uspostavlja transmedijalizacdja usmene narativne strukture u pismu, imaju svoje reference na području stilistike te mi se upravo stilistička razina narativne strukture čini najzanimljivijim i najproduktivnijim aspektom sagledavanja estetske funkcije jezičnog znaka usmene narodne priče fiksirane u mediju pisane riječi.

Nezavisno od nesumnjivih efekata literarne ekspresije postignute promjenom medija, facenđa je upravo u svojoj izvornoj verbalnoj egzistenciji izuzetno zanimljiva po svom stilističkom bogatstvu koje je poticala i razvijala ona kultura kojoj je govor bio ne samo sredstvo komunikacije već i osnovni način njena društvenog postojanja. »U nešto starijem naraštaju«, primjećuje Ivo Skarić, »govorenje i pripovijedanje na organskom idiomu puca i kipti od punoće nazivlja, idiomatike, frazeologije, metafora, izreka, poslovica, usporedaba, modalnih oblika itd.« i zaključuje: »Organski su idiomi nabiti stoljećima življenja«.8

Stilistička razina narativne jezične strukture usmene narodne priče istraživačko je područje koje je najmanje proučavano u našoj znanosti o književnosti, a upravo je stilistička analiza najmeritomija da prouči, sistematizira i interpretira to jezično bogatstvo koje su stvarale generacije narodnih pripovjedača, često i nesvijesni posebnosti i umjetničkog identiteta svog pripovjedačkog djela.2

BILJEŠKE

1 André Joles: Jednostavni oblici, Studentski centar Sveučilišta u Zagrebu, Biblioteka, Zagreb 1978, str. 19.

2    Od 25 tacendi samo su 3 ranije objavljene. To je jedna verzija facende »Burba Frone Viahov ol Četiri Grada i Komiško mladust« koja je objavljena u okviru »Komiške ribarske epopeje«, Čakavska rič br. 1—2, 1983, a u splitskom humorističkom listu Berekin, objavljene su dvije: »Ubili ga jer je govori! prema kroju«, u broju od 1. VI 1979. i »Strašljivi burba Sime«, u broju od 1. X 1979.

3    »U vremenu kad je bila nova pojava, mašinska proizvodnja je postupne, stvarala jednu sredinu čija sadržina bese stara sredina zemljoradničkog života, umetnosti i zanata. Nova mehanička sredina podigla je tu stariju sredinu do stupnja umetničke forme. (…) nova sredina pretvara svoju prethodnicu u umetničku formu. Kad je pisanje predstavljalo novost, Platon je preobrazio stari usmeni dijalog u umetničku formu. Kad je tisak bio nova pojava, srednji vek je postao umetnička forma.« Marshall MčLuhan: Poznavanje opštila ćovekovih produžetaka, Prosveta, Beograd 1971, str. 30.

4 »Hibrid ili spoj dva opštila jeste trenutak istine i otkrivenja iz kojega se rađa nova forma. Jer paralela između dva opštila drži nas na granicama između formi koje nas izvlače iz stanja Narcis — narkoza. Trenutak spajanja opštila jeste trenutak slobode i oslobađanja od običnog zanosa i otupelosti koje ona nameće našim ćutilima.« i. e. str. 95.

5 Maja Bošković-Stulli : Usmena književnost nekad i danas, Prosveta, Beograd, 1983, str. 142.

6 Ivo Skarić: U potrazi za izgubljenim govorom, Školska knjiga — SN Liber, Zagreb, 1982, str. 53.

7 Taj zadatak prelazi svojom složenošću i opsegom okvire ovog uvoda u čitanje komiških facendi pa njegovo ispunjenje ostavljam za drugu priliku.

HLAHLlŠĆONJO JOZOTA PEPETA CA SU GA ZVOLI BIT ĆE ROBE DUĆ ĆE ROBE

LUPEŽ

Burba Sime je imol desetakpetnaste godišć — pocel mladićak bit. A bus! A Bolnji Don! A glodan! Govori on sonsobon: »Da je bilo puj vidit u Marjanovih jesu omisili paršurot« jerbo glodan je. Dušal je on na vrota, a vrota napul otvorena zboga dima ol paršurot, i viri kako mocak. Storo Marjanova okrenila pul komina, a lumeta sviti na zorna i veliku je rešeto paršurot na stolu.

Dobro je, kako je storo okrenila pul komina, a on pomalo bus dotorkol do lumete — puff — puhal je, izgosil je lumetu. Izgosil je lumetu. E, e. storo se domislila da je lupež, da je lupež dušal na paršurate. E, nošla ga je di kjuje. A, tuce ga, e, tuoe ga, »a,nesrićan    bil, a, nesrićan bil«, a burba Sime sve kjuje, sve ji, i koko kacotih — toko paršurot.

Sal je cui di su se gurnjo vrata otvorila i misli da će bit muški, da će ga ćapat po da će ga dobro isfruštat. I onda je utekal.

— A, nesrićan bil! Ovo će bit bil Cingrija. Ovo je Cingrija bil siguro.

I sal, kako je on utekal odotlec, išal se je oprat na more. Oprol je ruke,

oprol je obraz i sve kalkulo kako bi dušal do još koje paršurate, jerbo pena je sal ćutil koko je glodan. Sei    je    na    kolunu i    sve se misli je    ga teta Kate mogla poznat u škurini oli ne.    Ni bil sigur je ga poznala ma mu je dražje bilo mislit da ga ni poznala. Sidi on, bajan, na kolunu i ceka da se ona velo svera ol aleroja na kanpanelu ol Komune popenje na dvonaste, da bi oni jid teta Kati bokun kuda pasol. Čeko on, a sve mu se snoga targo, a sve mu se skomine miču, da, je bilo još koju zagrist. Otvoril mu se je apetid, ariju bi pogucol.

Gledo on, ma svera duro amice uzbardo. Ku óe tu izdurat. E, ma vej ni bilo co cekot. Oputil se je dreto pul Marjanovih. Dušal je jopet na vrota i cuje — teta Kate ništo gunjelo, ništo broji, nakostrušena kuda kvoška na joj ih. Vidi on da neće bit ništa ol paršurot. Ma vej ni bilo co rendit. Tukalo je olvarć tunjicu pok ca bude — bude:

—    Teta Kate, na dobro von Bolnij i Don — a teta Kate ni pet ni šest negoj capa* metlu. Ma kal je burba Sime ćutil metlu, fila on kuda da ga vitar nosi, a teta Kate za nj in metlun :

—    A nesrićan bil. ovo ti je, a vroga požor da Bog do, a figura parka. Ma di si mi u ruke dopol. kucji sine, ćapol biš bil Bolnji Don priko lebor.

U PROVISTU IS FONTON OL SPODIH

Font ol spodih je slicil na fjurin i ni se tilo puno da glolnemu coviku dujde na pamet kako bi se mogal kruha najist is otin fonton ol spodih. Ni gorega nego kal je covik mlod a glodan. Ariju bi izil. A burba Sime je tad bil i mlod i glodan.

Gledo on onega fonta ol spodih ca ga je ukrol u kafetariju iz mačeta karot, gleda ga i sve kalkulo kako bi is njin mogal duć do kruha. Dušlo mu je na pamet da će bit najboje da nojđe jelnega kunpanja jerbo ni bil sigur da oni koji primi tega fonta ol spodih umisto fjurina da ga neće okrenit, a boje je i podilit kruh is drugin nego dobit metlu priko tikve.

E, dobro je. Nošal on Jereta Corina za kunpanja. Ispjegol on njemu kako bi nojlagje mogli duć do kruha i Jere je pristal da provo sriću po ca bude — bude. Nojpri su butali tega fonta močit u vodu neka ona debelo karta olpade i, kal su tu učinili i osušili sliku, onda je burba Sime tega fonta lipo pumnjun izgibol i butol ga u žep. Dogovorili su se da će u sutun puć u Bonacinih kupit kruha. Posli tega, dušal burba Sime doma i sve iskoco po kuhinji sal na jelnu, sal na drugu nogu:

—    Vej mi ni potrifoa lavurat, vej mi ni potriba lavurat!

—    A ca je vemu luđemu, oli je nošal blogo? — govori mati, a on jopet:

—    Vej mi ni potriba lavurat, vej mi ni potriba lavurat! — A mati si izlamenije:

—    Boj meni. ovo je poludil, ovo je sverima voltol. Sinko, bog ti pamet prosvitlil, ca tu govoriš? — A burba Sime ništa ne olgovoro nego sve iskoco i sve jelnu govori.

Kal ti je bilo, ova dvo su se nošlai na rivu i sal burba Sime piloto Jereta neka počeka dokle se bokun zaskuri, si i ne užeć sviću, jerbo se je onda svića sparanjala. Nose stu godišć se je sparanjala svića. Tenduraju oni, znos, ne bi se još bokun zaškurilo jer ca je veće škuro tu je sigurije za munitu kaku oni jimaju. E, ma kal je dušlo vrime da bi se mogla užeć svića, vej ni bilo co čekat. Jere su se oputili is atin fonton ol spodih u butigu di se prodoje kruh.

—    Dojte mi osan turtic — govori on storuj Bonacinuj, a ona ga gleda i ćudi se. Ni sigura je tu za ozbilno govori oli se iskereo, ma kal je vidila da on vadi fjurin, olma mu je izbrojila osan turtic i još mu je osan banic dola nose, a onda je bilo bogato osan banic. Jere je pomalo olmotol svuga fonta i lipo ga prostor na stolu, a onda je azvelto stol kupit one turtice i

banice sve pređajuć da nebi storo Bonacina okrenila tega fonta jerbo onda vej ne bi bilo vrimena da se tu blogo iskupi is stola. E, ma ni ga okrenila, ni ga okrenila, inikasala ga je. Zatvorila je škal’et i dvigla se za užeć sviću, a Jere pomalo vonka is turticami i banicami. Gledo ga je burba Sime i govori:

—    Lipo pošta! — Podilili oni te turtice i banice i olma se puten zalogaju. Nisu još ni izili te turtice, a vej kalkulaju kako će jopet puć.

—    Sal ni co puć tu a tu — govori burba Sime — nego ćemo puć do dvi setemone jerbo oni ćedu noć omega fonta ol spodih, znoš da je njima drogo brpjit pineze. Vajo se storpi,t dokle njin oni jid bokun pašo, dokle tu pok bobun ne sumire, a za tu vrime vej ćemo se nikako pasat is ovima banicami.

Soma, kal su paeale dvi setemone, ova dvo se jopet oparćoju za puć u provistu u Bonacinih. Oparćali su drugega fonta ol spodlih i ispri butige čekaju suibun. I kajl je dušlo vrime da bi se moglo užeć sviću, Jere su se oputili su butigu po turtice, a burba Sime ga je ostol cekot iza kantuna. Ma, ben, Bona.cini su Jereta adoćali još kal se je on ol vonka nazirol u butigu i oparćali su metle. Ni Jere uspil nonke pr oslovi t kal su Bonacini navalili no nje metlami. E, da ga oni metlami po njemu, a on ne zno di će, ne zno kul će. A, tucuga, e, hrusta, e, mena, e, mena, e, mena, e, ma ujedonput Jere njin se izmakal, probil je front. E, uteka! Jere kako vul ispol maca.

—    A ca je? Kako si pasol? — pita ga burba Sime.

—    Kako son pasol? Vej se ne more boje. Somo mi je žol da sega puta ne moremo podilit tu ca son dobil jerbo son jo vazel somo svuj di.

—    Ma oa tu govoriš. Nemuj me emit jidit. Doj ti meni muj di.

—    Tvuj di je ostol u Bonacinih. Puj ga vazmi i nemuj se strašit da li ga neće dat. Dat će ti i veće nego ca te gre kako i meni. Puj, ono još darže metle u ruke.

RIBAŠČINA PO MISEČINI

Burba Sime i Treći da će hodit u miserimi na more, a misecinun je zabranjeno, ne srni se na more hodit. Govori Treći:

—    Ovo nesrićnjega ferola na Trupu da ne sviti, mogli bismo pasat is mrižami pul žola.

—    Ne boj se ti za feral, noć ćemo mi njemu lika — govori burba Sime Trećemu i, ni pet ni šest, ćapa on jedem matun i puc u feral. Tako je te noći škuiro bilo na Trupu pok su Šime a Treći bez straha pasali is mrižami pul žola i išli na more.

E, ma ujutro se cuje glos da je nikur na Trupu razbil feral, a ova dvo se smiju jedon is drugin kako su uspili puć na more a da jih nikur ne vidi. I oni se kuda interesiraju ku je tu razbil feral, »ikoji je tu, figura porka, opravil, komu je ati ferol smetol?«. Raspitiju se oni za oti feral, a sve se u sebi posmihuju d k on taj u kako će i dovecer jopet puć na more. Vesele se oni, znoš, kal u niku doba dohodi njima poziv is komune, poziv izboga ferola.

—    No, sal smo napravili rapu moru. Ovo nos je siguro nikur vidi. — Pristrašil se je Treći. I ni bilo co, vajalo je puć u komunu.

—    Vbaljić Simune i Vitaljić Ante, jeste vi razbili feral na Trupu?

—    Ne, gospodine, šjor Tone, mi nismo razbili ferol na Trupu.

—    Ako ne priznate, dat ćemo vas sudu. — E, ma neće oni da priznaju. Brone se oni da tu ni istina, da ku je mogal na njih reć kal te večeri nisu nonke bili na Trupu.

—    Kako niste bili kad vas je Ivo Mladineo prijavio da ste razbili feral na Trupu?

—    Ma bit će on slabo vidil. To mi ne bismo učinili. Tu ni istina.

—    Kad ni istina, dat ćemo vas sudu, neka sud odredi što je istina.

Kal su izošli vonka iz komune, Treći se trese, trese se ol stroha.

—    Ma ca te je stroh, ca te je stroh ol suda, jo ću dobit parnicu — tiši on Trećega, a veće tu govori da bi sebi dol kuraja nego Trećemu.

—    Nakun nikoliko don, dohodi njin poziv za na sud. E, išli su oni kal njin je bilo za puć na Lulku, jerbo onda je sud bui na Luku. Dušli su oni ujutro ranije na Luku i šeta ju se to ti isprid suda i sve se pensaju ikako bi se mogli iskapulat. Umeju tu, adoćol je Šime Lvota, ovega ca je bil svidok. Kal ga je burba Šime adoćol kako njin se približije ,govori on Trećemu:

—    Mi ćemo dobit parnicu.

— Kako ćemo je dobit, kal će Ivo svidocit da smo razbili,

— Ma lako ćemo is Ivoton izoć na kroj, opit ćemo ga. — Oto ih je Ivo arvol i burba Šime nastovljo obo pliću kalko ne bi bilo zgorega i smoci* kjun jerbo sve mu se ništo justa suše, a cui je da je u Pendiše puno dobru vino. Dušli su ni toti blizu te kafetarije ca je doržol Pendiša, a pito burba Šime:

—    A jesi ti, Treći, žedan?

—    Bome jeson.

—    A hoće Ivo pit? — a I vatu ni bilo potriba dvo puta reć kal je bilo obo vinu.

Tako su ona tri, dvo krivca i jedon svidok, seli za stolen u Pendiše da smoče garlo »jerbo ni ga u jelnemu žmulu, ni iz žepa, ni u žep«.

Piju oni tako, znoš. Burba Šime ciguto pomalo hoće-neće, Treći još i manje, a Ivo su se zasdsoi žmula kako pijavica. Sal, kal ti je bilo, bado Šime Trećega i govori mu kako Ivo ne bi cui, govori mu:

— Znoš, Treći, tukalo bi ga bokun suspendit za vidit hoće ga kahida potegnit nose, neka znomo je mu još potriba oli ne, da ne tratimo bez potribe.

—    Suspendili su oni njega, e, ma je bilo dosta. Ivo su udij zalundrali u drugi kantun. Dvo listra su mu bila dosta. Dvo litra su ga rebaltala.

—    Ti ćeš ga, Treći, ća.pat is jelne bonde, a jo ću ga ćapat ds druge. Tuko ga dovest do suda. Moća mi pul suda pok ćemo tamo sest dokle se ne poeme.

—    Capali oni njega pol ruku i vode ga pul suda, a Ivo cavarjaju svega:

—    S vragan i sud, ca će sud. Ku je tu Vidil da pošteni judi razbiju ferale? Je tako? U njihovu tikvu se je ferol razbit, a ne na Trupu. — Cavarjo Ivo, a ova se dvo pogled oj u i sve se posmihuju. Dušli su oni tamo i čekaju da poeme tu suđenje.

—    Vitaljjić Simun, Vitaljić Ante — pro živo jih sudac.

—    Evo nas, evo nas — jovjaju se oni.

—    Jeste vi razbili feral na Trupu?

—    Ne, gospodine sulce.

—    Mladineo Ivo — prozivo sudac svidoka, a Mladineo su se ćapali za

manicu ol vrot… No, zamorsile su se Mladineotu noge i izvomil se je na tleh kuda da ga je kogod hitil.

—    Kaki je ovo svidok, šta je ovo svidok?

—    A eto ga vidite kaki je.

—    Molin vas, Vitaljiću, izvedite mi ga vanka. — Capali oni Ivota da ga olvedu vonka, a on bestimo na sulca boge da mu pioti fjurin, jerbo jedon fjurin je bila ploča svidoku.

Tako su Sime i Treći dobili parnicu. E, kal su dobili parnicu, kunlenti izošli vonka.

—    A sal ca ćemo? Ostavimo mi Ivota ovodi neka kredo, a mi homo ča pomalo pul doma. — Išli oni tako pul doma, a Ivo ostol toti klamat da neka mu piote njeguv fjurin, da neće oni njega lako privarit, da on zno koko je ploča svidoku, da on hoće svuj fjurin.

Dušla ova dvo u Komižu i vidi ih žena Ivotova di gredu:

—    A jeste non vidi li Ivota?

—    Kako ne, vidili smo ga.

—    A di je, kal će duć?

—    Ostod je na Luku. Dobil je fjurin i ostol ga je polokat.

—    A nesrićan bil, ovo mu je, mi cekomo za kupit kil pulente, a on ostol lakat po Luci.

STRAŠJIVI BURBA ŠIME

Burba Sime Cingrija je bil strašjivi covik. Bilo ga je stroh po noći hodit. I dogovorila se jelna kunpanija da ga vajo pristrašit. Donkle, kal ti je bilo, tu večer burba Sime zaklimol za tavulinon u kafetarirju. Dobro je. A ovi su se dogovorili da ga vajo ostavit somega, toti za tavulinon, i ova kojo je doržaia kafetariju da ugosi sviće i da ga potire vonka. I, kal je dušlo vrime kako su se oni dogovorili, budi ona njega:

Burba Sime, sve mi ovode spavaš po tavulinu, niti mi ne vazmeš kafu, ritd mi potrošiš jedan dinar, niti jednu banicu.

—    O, no — sal se je on probudil — ni nikoga! O pasjo dušo, ni nikoga! — i on je izošal vonka. A vonka škuro. Deset urih je, dese* i pul je. I gledo vamo, gledo namo, ninder nikoga. »Sal ku će puj pul doma«, misli se on. E, ma adoćol je na Škoru užeženi španjulet. Sal je u nje dušal kuroj. Govori on sonsobon: »Kal fumo neće bit morivi, homo ća k njemu«. E, dušal je on k njemu, blizu njega:

—    Dobra večer!

—    Dobra večer, Simune!

—    A Viško, tu si ti!

—    Jeson.

—    Hoćemo puj pul doma?

—    A meni se ne priši, a ako se tebi priši hol zbogon.

Sal Sime ne zno kako će is Viskoton duć na kroj, a bil je malahan covik, bil je moli covik ti Viško, i burba Sime ca će, prigni se, ćapa Viskota i buta ga na rame. A Viško pocel pardecat semetat rukami, nogami, vikat.

—    Pardecoj ti toti, ma si na ramenu i stoj toti. — I kal ga je tako donil

do svoje kuće, hi’il ga je ća is ramena, a Viško pocel bestimat no nje boge, Isukarste, Divice Marije.

—    Krepol tati, kal nisi til duć na lipe, dušal si na grube.

TARGOVAŠKI PUTNIK OD OLOVA

Jelna kunpanjija dogovorila se da vajo privarit Skulora, a Skulora ni bilo lako privarit jerbo je i som bil veliki laživac. Ovi, ca su se dogovorili da vajo privarit Skulora, side jelne večeri na putu i razgovaraju se, vej po obicoju, obo težoškima poslima. Umeju tu pasoje Skulorova žena.

—    Burba Vice — govori jedon od ovlih ca su tote sidili — hoćete vi odagnat jelnega targovaškega putnika na Luku? Pedeset dinarih je za odagnat putnika.

—    Tamo reci burba Ontetu Skuloru, burba Omtetu reći, on jimo bojega mula — govori Vice Marin. Kal je tu ćula Skulorova žena, alma se ona fermala toti da se raspito obo temu putniku jerbo pedeset dinarih ni fajde bilo izgubit kal se jedonput pružo tako prilika. Sve su oni njuj rastumačili i ona tard doma da reče muža ca je ćula.

—    Onte, Onte! — vice ona njega još doli is pollkića, a un je bil legal, bil je zaspol.

—    Ca se je dogodilo?

—    Hoćeš odagnat jelnega putnika od olova na Luku?

—    Kojega putnika od olova, po Isukarsta, na ovu uru?

—    Ma tamo da je niki targovaški putnik od olova. Pločo pedeset dinarih do Luke, azvelto se ustani da ga kogod drugi ne ćapo. — E, usto! se je Skulor. osedlol je mula i oputil se je tamo di ga je ti putnik jimol cekot.

Kal ti je bilo, nahodi Skulor tamo jelnega vijatura, ma ni ga dobro mogal vidit jerbo je bila nuć, a ferol toti ni goril, ali isto on je olma vichi da je *u niki puno fini covik jerbo je bdl obučen u corni vestid i jimol je klobuk na glovu i jelnu vaizu ca je puno pizala, a ni ni čudo da je toko pizala kal tu ri bil targovaški putnik ol perjo nego od olova. Pomogai je Skulor ovemu putniku da se uzjaše jerbo je racunol da ovi fini gospodin ni nikal jimol posla is mulima.

—    Gut praća — govori mu Dundo, jerbo misli da je Tudeški — gut praća — i meće mu nogu u praću da se more uzjahot. Jedva se je ovi vijatur nikako uzjahol na mula, a onda je Skulor ćapol otu vaizu i oputili su se tako put Luke.

Gredu oni, a ovi putnik sve muci. Provod mu je Skulor ništo reć, ali kako ovi ni olgovoril, Skulor se je uviril da je tu neki furešt ca ne zno po našu. Gredu oni, gredu, gredu, gredu i omaikli su lipi di puta, kal čuje se iz daleka niki glos. Ovi putnik je pni Skulora cui da nikur vice: »Onte! Onte!« i kal je on to cui, govori on Skuloru:

—    Mi kago, mi kago.

—    O ovo će se vemu izemplu bit voja za posrat kal govori »mi kago« — sonsobon govori Skulor. Pomogai se je on njemu kalat is mula, da ne bi pol, i ovi putnik išal tamo po! jedon rogoc kuda da će učinit potribu. Skulor je sei na otu vaizu da se bokun olmori dokle se ovi putnik ne vroti, kal ujedonput čuje on glos žene di ga vice iz dajine:

—    Onte, Onte!

—    Poboga, ca je sal? Ku me vo zove? misli se on. Oto ga je žena arvala, sva zapihona, sva jilna :

—    Onte, Onle, ca su nos privarili! Ni tu putnik, tu je Dundo. Zlo njin godišće njima i njihovomu vijaturu! — Kal je tu cui Skulor, kuda da se je ogonj u njemu užegal. Zaletil se je udij pol oti rogoc da nojde Dundota, da ga ubije stinami, ma Dundota minder, kuda da je u zemju pro pod. Jedino ca je ol njega ostalo, bila je staro valiza nasri puta puna atinjok i sramote.

STORIJE DINKOTA PEPETA IZ MOLE BONDE

Stroh

Donkle, Kovačićotvi su jimali braceru. Bili su targuvci i navigali is otun bracerun. I, za liskurtat je, na pet sicnja, u zezin ol Sveto Tri Kroja ili ol Vodokršć, da rečemo po našu, oputild se oni is Komiže ds otun bracerun. Ma u putu ih je capalo slabu vrime i ni bilo co, vajalo se ćapat purta dokle je bilo na vrime. Tako su omi dušli u porat ol Jokj učine i armdžali se, a doma su se mislili za njih kul su i (kako su.

E, ma dušli oni u Jokjucinu prinuć. Slabo stajun. Onda se je tu nominalo — slabo stajun, Vodolkaršćo. Ovaki je bil proverbij starinski, bdli bi rekli da Vlah jače i daršće i sve pito kal su Vodokaršće. I tu su onda kalkulali da je tu jelna puno arjavo stajun jerbo nli bilo motorih nego na jidra. A u zezin ol Vodokoršć, u crikvu Svetega Mikule u Muster govorila se je večernja. Tu je bila glasovito vecemjja u jono doba. Tu se je zvola večernja ol Vodokoršć.

E, dobro je. Oni su arvali u Jokjucinu. Ma sal se njima snoga targo da je bilo puj do u Komižu skočit jedom od ona tri brata. Na brodu su Mdkić. Ivić i Lolo, a vanjota ni bilo oti put, nisu jimali. Jer vanjo je bil kako sluga. Da je bil vanjo, bili bi vanjota poslali u Komižu dat port da su arvali u Jokjucinu da se za njih doma ne misle.

I sal, ona tri brata, kal su se anmižali, dne konsult jerbo sva tri se strašidu. Strašddu se Bakota, mortvih, Moteta Mačića i tako daje. E, donkle, dne konsult ona tri, a ne zno se koji se veće straši. I koji je parvi proslovil, govori ovako:

—    Znote ca je, naši, ca son jo promislil? Tukalo bi puć u Komižu priko barda dat našima port da se za nos ne misle, da smo arvali, jer kal smo u Jokjucinu, onda smo na siguro. — E, ota tri brata govore jedon drugemu:

—    Koji će bi4 tako dobre kondote da ide u Komižu dat port? Koji će bit tako junaškega sarca da se ne bude strašit, jer sal je borzo sutun? — Kako je borzo sutun, oni računaju da bi onega koji bi dušal pul Komiže mogla ćapat noćina gori kolo Kapelice na Zagrebenje. Sal oni računaju: »Lako je još hodit dokle se pašo parve kuće, ali pak kal ti se zaškuri, kal se pašo parve kuće, pok do Komiže po škurini«, a strah ih je. E, ma pokoljan Lolo, ca su ga zvoli, tu je bil mlaji brat, on će ono kuda kojejoson:

—    Ca se strašite, jo ću puj doma! Jo ću dat port!

—    A jesi za tu?

—    Jo son za (tu i putuljen. Venja viamo procak, ca je za vazest i neka gremo.

—    Ala, dobro je. Kal si Punteria4 putuj, ali znoš, lipo pametno. Prikriži se pri nego ideš ća, moli skonzure puten kaiko po oblico ju, ražu miš, ali vazmi sobon i sabju neka ti se nojde pri ruti aiko ti bude ol potribe.

– E, ni druge, vajo putovat. Vazel je Lolo procak, vazel je sabju, izlamenol se je.

—    Bog!

—    Bog! — Ni toti bilo otezonjo, jerbo se zboga notine boji, razumiš da ga ne capo nuć, da ne dujde no nje Bako, morirvi, vile, Madie Mote, ca su zvoli, i tako daje.

E, oputil se je Lodo, za iskurtat je, pul Komdže. E, gre. Dobro je, gre, gre kojejoson ono, ma još ni ni mrok, nonke sutun ono, ma sunce je u more. E, putuje on. Sal dobro je kal gre priko Jokljucine. Jo znon, kuće su rilke, onamo dvi, onamo jelna, rilke su ‘kuće, ali digod vidi kojega covi ka poik mu jo ono još, znoš, šarce dobro. Kuraja je dokle je digoto vidi kojega covika. Ma kal je dušal nondi pri Doncetovo, ucinil se je sutun. Ma on govori sonsobon: «-Makor da mi se je vo osutonilo kal son nizdose«. On racuno da bi boje torkol kal bi mu bilo nizdose. I gre, gre. Sal, kako se počelo mrotit i kako je on strašjiv, on sal na putu ca vidi-vidi, oli vidi omij, oli vidi pelin, vidi niku stinu di se bokun bili oli škuri, oli ca ti ga jo znon, njemu tu čini strašilo. E, kaiko se straši, straši se som sebe Ikako strašljivi covik, i sal je njemu svaki pelin, svaki cmij, svako stina, sve su tu njemu strašila. E, moli skonzure, gre napri, gre. gre, gre i, kal je bilo, dol se je nizdose. Dušal na Kapelicu i nizdose. E, nizdose grabi on, gazi on, siromah, potan kako kunj. Ma kal je arvol na RoSkrizje, vidi on ispri sebe di se ništo bili. Sal on racuno da je tu Mote Mačić. Na toliko je on intopih na ‘emu dugemu puitu dušal dosod, ma kal je dušal na ovega u bilo ni vej bilo co napri. »Sal smo na tvordi intop. A long ben«, govori on sonsobon. Tu vi ne poznajete kaki su to bili judi, nonke ih jo dobro ne poznajen, ali tu su bili judi nojmanji u Komižu, razumiš, a bili bi uvik govorili kal bi se bili is kin zavadili, ono kurajon bi bili rekli: »Prikinut ću te, znoš!« Tako i ovi Lolo kal se je nošal na Roskrižje prli otin u bilo, govori on njemu ovako:

—    Kume, tin put! — Misli on da će se ova bilo hudoba njega pristrašit pok da će moć pasat. Ali »-kume« muci, »kume« stoji na misto. E, govori on drugi put:

—    Kume, tin put! — ali on se inkantol parvi put kal on njemu ni ucinil put, kal se ni makal.

—    Kume. tin put! — provoje on i 4reći put, ma »kume« sve stoji na misto.

—    Kume, zaklinjen te vecemjun ol Vodokoršć da me pustiš! — Ma »kume« ni mak.

—    Kume, zaklinjen te ponovo vecernjun ol Vodokoršć da mi učiniš put! — Zastokin je tu on gloson izgovori!, kuda da će tu balu strašilo gloson probokat, ma jopet ništa kuda da nonke ni ni proslovil. »Sal smo na tvordi intop«, misli se Lolo. Gaće mu se tresu, a vlosi stoje svaki osobito da se tu ne more izreć. Sal on racuno, ako se vroti nose, do Jokjutine je dugo, a tu bilega čuda jimat za sobon … nonke promisli4.

—    Kume, prikinut ću te! — Zavdkal je Lolo i zviznul sabjun po temu bilemu. »Kume« na misto, a sabja ni mak. Ni vej Mio co ni molit, ni kumit, ni pritit. Vajalo je iskapulat guzicu i Lolo je iskocil pol put i ćapol rota dreta

pul Cimićovega podanika i tanka tanju, kumpore, razumiš, pul doma i kako je koji korak cinil. tako su tomići ostavoli za njin, tako je srol gaće ol stroha. I dušal je doma svi zapihon, svi išporkan. E, dušal je dama.

— A ca je? Ca se je dogodilo? — Pitaju ga u strohu. A on ne more nonke proslovi4.

— Ma ca je, jesu poginuli? Jesu živi? Di su? — Ćapol njih stroh. Ženske su počele plakat. Tamo ga rede, mažu, ca jo znon, spasiju ga, peru ga. Nastala je veliko uzbuna u kuću. Svi kalkulaju da se je brud potopil li da se je somo Lolo sposil. Lolo bi til progovorit, muci se za dzreć, ali ne more. Svi placu, nariču, bogu priporuciju duše Milkića i Ivića, sviće užižu .. .

Kal je Lolo posi nikega vnimena dušal do beside, onda njim je on svu tu katastrofu isprovjol, kako su dušli u Jokjucinu pri slabin vrimenon, kako se je on oputil pul doma za dat port, kako je na Raskrižje dušal na jedan bili intop, kako ga je zakMmjol vecernjun ol Vodokoršć, kako ga [je provo! sabjun prisić, kako mu je oti bili ukrol sabju . . . Provje on tako, svi okolo njega kuntenli ca su iVić i Mikić živi, kuntenti, a vlosi njin se ježe ol te bile hudobe obo kojuj Lolo provje.

E, dobro je, sal se racuno obo otima intopima, kaki je tu bil tvordi intop, sutradon kal su se ustali, da je bilo puć vidit di je ti intop bil, je co kaki bilig ostol. E, da je bilo vidit hoće di co noć jer Lolo je tu ništo tvordo opisivol kaki je tu bil itnop da je tu strahut činilo.

Išli, kal se je rasvanilo, na Roskrižje. Išli oni tamo i gledaju di je bil, kako je stol prema temu kako njin on kože, kal vide oi tote jedon obiljeni lrinkun ol rogoca i sabju zabodenu u trinkun. Pen su sal znali zoc se oti kumpor ni makal kal ga je Lolo zaklinjol vecernjun ol Vodokoršć.

Priko škoja za kacjolun i trinogami

Donkle, gonci gone vino is Poja u Komižu. Tu su bili Šibe Tajaboskotov, Luka Skulorov i, otac mu, Onte Skulorov. Gredu oni i provju obo svemu ca njin u dugemu putu pamet na jazik donese. Tako se je Šibe Tajaboskotov pofolil ovuj druguj dvojici da su mu sal, fula bogu, sve teće i lopiže stanje jer da su uceri duèlli Cigoni u Komižu i da su mu sve kalaj išali, da vej ni potriba pecun zastanjovat rape i da vej ni stroha da će izbina isteć iz lopiže, a da njin je dol i jelnu kacjolu i trinoge da mu poprave, jer da vej nisu bili za ništa, a kal se jedonpu4 trati, neka se trati, ni ga u dlinar.

Kal ti je bilo, sutradon u svanuće Skulorovi su osedlali mule i oputili su se pomalo pul Poja. Ma kal su dušli na cestu fermali su mule da pričekaju Sibeta Tajaboskotova jerbo je nikemu ol njih palo na pamet kako bidu ga mogli privarit da su Cigani holćali iz Komiže. Malo poza temu, čuju oni doli ispol cimiterija niku živu i olrna su poznali po zvončiću da je tu Sibetov mul. Kal je pasol dimiterlij, vide oni Sibeta di goni mula, a ne jaše jerbo je on milovol mula izboga dugega puta. E, oto ti Šibe na cestu.

—    Dobro jutro!

—    Dobro jutro! Ca je naši?

—    Ca je, a ovo.

—    Kaku će vo vrime?

—    A jugo je.

—    A hoće vo dož.

—    A mogal bi lako — olgovoro mu Onte — perke su se Cigoni rano jutrus raskokoćali kal su pasovali pul Poja. Ne komodo me. — Šibe se je ujedonput sprenul kuda da ga je kogod odizoda šilon ubul kal je cui za Cigone.

—    Ca govoriš Onte? Ca su Cigonli?

—    Amu td govorin da su pul Poja omaklì. Još pri nego smo se mi oparćali, oni su zamakli gobi pul ceste.

»No, ca ćemo sal? Da je bilo za njima. Ma iku će jih arvat? Adijo Mare i Mnoge i kacjola. Ni tu laika, kacjola prinjašnjo, dobro. Doduše, bila je bokuncić probijena i rucica njun je hlamola, ali kal se popravi onda je kako novo, a Mnoge nisu bile boznose co, ali ijopeit, kal se užunto ona noga ca je bila olpala, ne bi se promindl nonke za one iz butdge«. Gre on puten i sve mu se tu sal variti po giovi i ti Cigoni i te Mnoge i ta kacjola. A Luka i Onte sve badaju mule da bi ornakli pri Sibetom jerbo cine konat da bi se Šibe mogal i pridoomislit, a alko koga puten inlkontraju da mu recu neka Sibetu potvordi tu obo Cdgonima jerbo on će siguro pitat za njih.

Kal su pasali Sćeće, vide oni ikako sumpre njima gre jedon covik. Ko je — niki Sulićov.

—    Dobro jutro!

—    Dobro jutro!

—    Slušoj — govori Onte Suliću — za non je Šibe Tajaboskotov. On će te pitat za Cigane da jesi jih stol. Reci da jesi jerbo smo ga mi privatili da su Cigoni išli ća iz Komiže, a u njih su mu hrepdje i kacjola. — E, malo posli tega staje Šibe Sulića:

—    A jesi di stol Cigone?

—    Jeson, je borba. Jutros su rano pasali pul Poja.

—    A, figure porke, ca su mi opravili. — I ni bilo druge nego put pol noge i pul Luke. Ostavil je mula tamo di se gre pul Žene Glove neka pose i som se je oputil pul Luke da jovi na jandarmeriju neka fermaju Cigone da ne bddu portili iz škoja, razumiš, jerbo da su mu ukroli kacjolu i frinoge. Kal je on tu sve isprovjol kapoposti ol jandarmerije, govori njemu kapoposta:

—    Nisu Cigani došli, još su u Komdži.

—    Ma je, jo son dvojicu pitol i rekli su mi da su pasali Cigoni.

—    Ne, oni su još u Komiži. Mi bismo to prvi znali da su otišli. To će vas bit netko prevario. — Kal je tu cui, dušal je u nje kuroj i kuntenat se je oputil iz jandarmerije pul Žene Glave.

Čili don je Šibe Tajaboskotov trafigol po šikoju za kacjolun i trdnogami, nahodil se je kako tovor i žurnotu je tega dona izgubil izboga Skulorovih, ma se je veće veselil da će jopet vidit kacjolu i Mnoge nego ca se je jidil na ona dvo laživca i fafdjuna.

Jubov za šumicu

Dragodid je jelnu molu selce, onako ndkoliko kuć i toti su živile Moetìri famije, a bilo je i nikolilko lipih divnjic. Tamo malo daje ol Dragodida, kako se more glosnit, jelnu je drugu sélce ca se zove Rudine. U temu selu je živil jedon mladić, vako stariji mladić, Tone Latetov. Jimbol je jelenu kenju, jelnega pulića, tri-cetiri koze, divd njanjice i jelnega jarušića. Hodil je is ikenjun u šumicu ili u darva, is tin se je zanimol i tako je živil.

Sve se je nazirol na one divnjice iz Dragodida, ma ni znol nocina kako bi do njih dušal. Kal bi hodil iz buska bil bi se iz dajega nakantol neka ga ote divnjice čuju u Dragodid. E. A jalnu je uvik spominjol. Anka se je zvola i on bi je spominjol i u kantonju. Anka je bila nojlipjo u Dragodid i Tonetu su se lesto uši isteplile za njun. Sve se je mislil kako bi njun dskozol svoju jubov i dokle je u busak cipol darva sve bi se lipo domislil ca će njuj reć I kako će njuj reć ako je digođ u putu trefi, ma kal bi dušal na ćoncu ni mogal duć do beside nego bi nizo nju pasol glovun u tle’h. Ali kako je Anku puno Volli, ni mogal a da njuj na niki nocin ne do znat koko je voli i zatu je veće putih užol, kako ga nikur ne vidi, raspartit brime šumice u njezinemu dvuru neka njuj ni potrfba svoje ruke po busku gamjat.

Tako je vrime pasovalo, a kako je Tone svoju jubov somo šumicun iskazivol, Anka se je, pari, ol njega ohlodila i drugemu se mladiću obećala.

Kal ga je jubov iznevirila, vej ni u Dragodid šumicu gonil, ali je ikantol još žešće nego pri. Tamo kal bi dušal na Kunjsku Glovu, kal bi otvoril bondu d Dragodida, a bil bi jahol na kenju, onda bi on na svi glos pocel kantat da bi čilo bonda oldovala, neka ga čuje Anka, neka ga čuje čili Dragodid:

Na Tirolu pucaju topovi Na Tirolu pucaju topovi Na Tirolu pucaju topovi Reć bi da su nebeski gromovi Na Tirolu kad je bitka bila Na Tirolu kad je bitka bila Na Tirolu kad je bitka bila Ajme majko rane san dobila.

Onda jopet ol Manjareme:

Manjarema viteški se brani Manjarema viteški se brani Manjarema viteški se brani Talijane pobije i rani.

Ovo je pisma još kal je bil boj pol Višem i on je sve lu izmišol i ol Tirola i ol Manjareme. Onda jopet:

Veseli se Dalmacija slavna Veseli se Dalmacija slavna Veseli se Dalmacija slavna Koja jesi na glasu odavna.

Iako su pali u nevoju Iako su pali u nevoju Iako su pali u nevoju Junaci su još na bojnom poju.

Nà pule, nà pule, na pule, nà pule, nà pule, n’à pule, nà!

Jalna Aruka. jalna si propala Jalna Amka, jalna si propella Jalna Amka, jalna Si propala Ako meni šumicu ne vratiš.

Naca, kenja!

Ako meni šumicu ne vratiš Ako meni šumicu ne vratiš Ako meni šumicu ne vratiš Sedan godišć ti ćeš bolovati.

Kal se bude na brode loviti Kal se bude na brode loviti Kal se bude na brode loviti I komiške baralke soliti.

Nà pule, nà pule, nà pule, nà pule, nà pule, nà pule, nà!

Oni fjoke ne postole meću Oni fjoke ne postole meću Oni fjoke ne postole meću Neka njin se mladići nameću.

Naca, kenja!

Talijanska jedna ćeta vela Talijanska jedna ćeta vela Talijanska jedna ćeta vela Potonula usred Dardanela

Talijanski jedan kacijatore Talijanski jedan kacijatore Talijanski jedan kacijatore Potonuo u Jadransko more

Ako meni šumicu ne vratiš Sedan godišć ti ćeš bolovah.

U Kandžu malo nan je stanja U Komižu malo nan je stanja U Komižu malo nan je stanja Pul Tirola duga putovanja.

—    Naca, kenja!

A tornistar koji piza dosti A tornistar koji piza dosti A tornistar koji piza dosti On će nama salomiti kosti

—    Nà pule, nà pule, na pule, nà pule, nà pule, nà pule, nà!

Duše blaga

Donkle, tu je bilo nose puno godišć kal se je u Komižu osnovolo tamburašku društvo. Tu je bil Matejo Andrfiljonin, tri brata Napulincinova, jedon Bradica Miskinov ca su ga avoli, on je svoršil tamo u Bonezajere, i dvo brata pokujnega Meštra Anzulota. I tu su svojta ovi Meštranzulotovi i ovi Bradica Miskinov. Na Rudine imaju. Na Rudine imaju kuću. imaju tamo zemje, ca ti ga jo znon, i išli jelne subote, bila je stajun ol motonjo, na Rudine da prinoće tamo pdk da ujutro motaju. Vazeli su sobon spizu za večeru i sutra za ručak, kupili mesa S tako daje za učinit fraju i motat.

Lipu vrime. Bonaca. Dušli oni na Rudine i tamo se olmorili. veceroli. E, ma dušlo rij in je na pamet da su u Dragodid Vlahovi, nedaleko ol Rudin, i znaju za Froneta Vlahova, Četiri Grada ca su ga zvoli. I Mt će nako, znoš, okolo barz jelnaste urih, pulnoća. Misec sjo, lipo nuć, tiho. Dušli oni u Dragodid u dvuru Froneta Vlahova. Tišina. Nikoga ni cut. I pomalo su na parste dušli peta vrot. I, kako jemaju tamburice sobon, udaraju u tamburice, a počeli su pismun: Tiiihee noooooooći mooooojee zlaaaatoo spaaaaavaaaa. I tun pismun napri, karataju, zvone, lipo, mimo, sesno. Nisu činili nilkakove divjarije. A pokojan stori Frone bado ženu Jelu, bado je:

—    A čuješ, Jela?

—    A ca vi zovete? — Ona ga je zvola »vi«.

—    A čuješ co? — on njuj.

—    A cujen, cujen — ona njemu.

—    Ni co, vajo se dvinut naši svikolidi. Ovo je od romonje umor stori Papin, ništa mu je potniba, ovo su dušle duše blaga — govori stori Frone, ono po njegovu, a on je ošMo govoril, bil je reseluti covik, znote, brodun onako, stori, reseluti. E, napravil ti je ti stori alarum, znos, alarum, svak se vada dvine.

— Ni druge, naši, vajo molit skonzure da bi te duše blaga kako goder išle ća. — E, molidu, molidu oni skonzure, tamo, ca ti ga jo znon, svetega Vicenca Ferarija, svetega Mikulu, svetega Bernarda i tako daje. Ovi stori

Frone govoril je vele latanije, a ca mu je bil sin starji, ca su ga zvoli Ispareni. on je govoril mole latanije, a Anton je lutami gordi na kupu neka dimi, kako ono kal se lazi, neka oni dlim olnese duše blaga, neka tu pomalo objidi i neka is otima molitvima i skonzurima ide ća.

Ovi, kal su iskantali svu tu pdsmicu lipo, sesno, pomalo su išli ća. Oni unutra se oslušiju je jih već cut vonka iza vrot. E, ni jih cut, ni jih cut.

—    Vilte naši, iskodlilli smo jih, iškodili smo jih kurajon. E, dioo moja, vi ste još mlodi, vi tu ne znote. . . Vako niku godišće, kako mi je kozol oni Manjarema ca je za gvordiju kampestra, oni su se grijoli più komin u kućicu jer jih je bil ćapol dož na Zagrebenje pok su se bili gole kože ismocili. Bila je nuć. I znoš, kože mi on. duše blaga su dušle u dvuru. Veliki žomor. Armonike. Trumbetice trumbetaju, iskre glavnjtice. Kako mi je kozol, jimali su is njima persi per persi. Tifi ure dekontine molili su skonzure. Bila je inkatura iskodit jih. A ca vi mislite da je tu kako kogod govori. E. dico moja, gospodin bog je i visoko i baso. Ala, holte leć. Vajo zaspat dvi ure. Jo ću stot atento kal zvizde Gvardijule istecu priko Ban di rice na celiri parsta povar barda pok ću vos jo probudit. Puć ćemo na Cisti Rat, nanio di se naziro punta ol Sikire, olvarć na zubace. Sutra su Svi Sveti, pomogli nos, da jimomo co blagovat.

I tako su is molitvun legli, prikrližlilli se križen božjim Zaspali. Kal je osvanila nedija, burba Frone, a bil je puno bogobojazni covik, oputil se je is famijun pul Komiže za na misu. Tega jutra misa je bila u Guspe i, pri nego misa poeme, judi se iskupe pri crikvun i razgovoraju se vej po obicoju. E, ma burba Frone bi želil provjat ca se je nike noći dogodilo u Dragodid.

—    Ma provjat ću von — govori burba Frone ol Četiri Grada — provjat ću von jelnu ca se je noćaskojac dogodilo u Dragodid.

—    Ala da čujemo, ca je tu bilo, provjdte.

—    Dunkve, borba, tu je bilo vako. Mi smo legli kako obično, kal okolo pul noća, čuju se nike armonike. Ma borba, armonike su tu bile kake moje uši nikal nisu ćule. Olma son jo, borba, kulpil da su tu dušle duše blaga. Duše blaga, a ca vi mislite. Tu je od romonje, ako se aspominjete, umor stori Papin i siguro mu je ništo bilo potriba. Onda son jo, borba, ucinil alarum. Svi smo se dvigli i onda smo molili skonzure. Jo son govoril vele latanije, a naš stariji mole latanije. a Anton je lutinu na kupu smudil li tako smo jih, borba, iškodili. Iškodili smo jih kurajon.

Burba Frone ol Četiri Grada i komisko mladust

E, dico moja. nismo mi kal smo bili mlodi jimali ovakih vicijih kako danas. Ni bilo televizijih, ni bilo radijonih, ni kina, ni fojih nego si se tukol som zabavit kako si znol i umil, a mladosti se i ni teško zabavit jerbo di je mladust toti je i smih i kanat i skerci i pantomine. A smišmih storih judih je uvik bilo i nojslaje smo se is njima znali nasmijat jerbo starust je uvik mladosti smišna kako ca je mladust starosti dezvijona i nevujna.

Burba Frone Vlahov, ca su ga zvoli Četiri Grada, živil je u Dragodid, a ol nedije bi dušal u Komižu za na misu. Bil je antiki covik, starinski, a puno dobar i bilo mu je drogo da se covik is njin fermo. U dvuru je jimol jelnu smokvu, lipu zelenku, i užol je sidit ispri’ kuće pol smokvu da mu je mularija

ne obere. Mi mlodi, a bili smo tad roba osavnaste — dvodeset godišć, veće smo se putih vartili okolo te smokve, a digod bi non išlo za rukun da privarimo burba Froneta i da se najimo smokov. Stoli bismo a ten to kal on intro u kuću a onda bismo arganelon vezali vrota za smokvu da on ne more izoć kal nos adoćo. Kal bi on vidil da smo ga zatvorili, bil bi ol ’nutra bubol pestima na vrota i vikol da će nos zadovit kal nos atrapo, a mi smo se smijali po gronami i gucali smokve kako kalebi sardele. A kal bismo se najili do mile voje, bili bismo prisikli arganel i utekli.

Ma veće putih smo se užali i fermat is burba Froneton da ga cagod pitomo jerbo on bi lesto zaboravil ca smo mu opravila, a isto tako ni se ispominjol da smo ga mi tu istu vej puno putih pitali i da non je obo temu vej puno putih kozol. Ništa ni bilo smišnije nego ‘kal bi on iskupil one njegove vije i oštrin, resolutin gloson olgovorol na tu ca ga mi pitomo.

—    Dobra večer, burba Frone.

—    Dobra večer.

—    Ma di je vaš Franche? Ni ga vidit, ca hoće reć?

—    On je borba u servicij.

—    U servircij je išal! A di je? U koju misto?

—    On je borba u Macedoniju, u Veles.

—    A u koju vojsku je, u koju struku?

—    On je, borba, u trupu od kraja.

—    A on će bit, burba Frone, u kavaleriju?

—    Ne, borba, ne, on je u fanteriju.

—    Ma co u fanteriju je!

—    E, borba, e, ni mu laka kako piše.

—    A on će bit sarža, burba Frone, je?

—    Ne, borba,’ ne, on je prosti fantenist.

—    A mustrat ćedu ga oficiri tamo na placu?

—    Neka, neka, neka zno ca hoće reć tuji kruh jist. Ma poslol non je i letrat. Bedeca ga je, borba, Vidit.

—    A bit će se natustlil?

—    Jelnadeste kildh da je kresil. E. vidite dico kako je kal se je daleko ol motike. Motika gaće dere. Jeste culi?

—    A ca je, jimo pinez?

—    Vazel je, borba, od doma trista dunarih. Tu će njemu durat čilu vrime dokle bude u servicij jerbo un rui borba raskolašen kako današnjo ‘komiško mladust. On ne gre po traversicoh kako oni Kate sin kal je bil u Sarajevo pok je sve po traversicoh istratil. A piše da jelne postole jimo — na puntu gvožje, razumiš, na puntu gvožje, i da mu se vej ni potrti b a mislit za postole kal doma dujde jerbo da se pol njima stine karše. — Tako non burba Frone provje, a mi se sve badomo i posmihujemo u tleh. I sal kal ga vej nismo j imali co pitat obo sinu vajalo je cagod drugu izventat.

—    A jeste vi kal, burba Frone, na more hodali?

—    Jeson na more hodil? Somo cetardeset lit na Palagružu.

—    Cetardeset lit na Palagružu!

—    Cetardeset lit. Pok Brusnik, pok Svetac, pok ovodi po Vali. Sve son jo tu, borba, promutil.

—    A is kin ste užali hodit?

—    Bil son, borba, is pokujnin Bonacun sedavnadeste lift, bil son is pokujnin Lukun Kuzmicinin dvonadeste lit, bil son is pokujnin Luceton Begovin trinadesete lit.

—    Koji je tu bil?

—    Luce Begov! Sal ću von provjat, bars kal ste donili na pamet jelnu facendu is Palagruže kal su me bili iskarcali na Babu za oplavit. Ma pumnjun slušojte. Jimali smo Vako dvo-tri barila sardel, a na sunca istuk. Oplavil jo dvi tunje. Svako u svoju ruku. Bila je skoloda i ćapa jo dvi sesule sardel i sedi na Babu. E. stojin jo tako bit će jelnu kus ure, znoš, ma nikoga.

—    Kako se niste istufali toko stot pok nikoga, na Palagružu jopet, a onda je bilo ribe kako mora?

—    Ne smi se istufat. Nonika na pamet. Stojin jo atento, znoš, tako… Niku doba, razumiš, mikur je dol bekodu, a jo san, borba, olma son jo kulpil da je tu kirnja. Azvelto jo omotoj okolo sike i pol nogu ovu drugu tunju i agvanta. Doj bekodu i tira. Znoš, tinon jo, tiron, a gledaju me namo naši. Oni su daleko bit će dvi uze robe, onamo love na konjce. Ma sal jo nimon kal njima nonke ucint mot. Tira, tira, e, borba, tira. Tukalo mi je i namolovat veće putih. Tira, tira. Oto ti je, borba, kirnja ispol kose na Babu. Jeste kal bili?

—    Kako nismo bili. — A vraga smo do tal mi kal bili.

—    Zagarli se jo, zarameni se is njun. Ćapoj je jo, znoš, za grivu, trisni je obo silku. E. Toti lajti. I uzjasi se jo, borba, priko nje kuda na tovara. Zadovil son je. Sei son no nju i sal stojin atento na drugu tunju. Tako malo vrimena, nikur je dol bekodu. Tira, tira. E, ma vo je siguro morsko zmaja, znoš. Vo je siguro morsko zmaja. Tira, borba, tira… Tamo ujmi marinu ol osan kilih. I tal su dušili vi našli. Vddili su di jo tu manevrom i dušli su i pribarkali ribu tamo. E,veseljo tamo, brate, razumiš. E, sal homo ća na žolo i tamo pok ikuhoj, ispeci i najij se.

I tako bi se burba Frone bil naprovjol: koko je ujol na Babu, na Kobilu, pok tamo na Pupak … Pok pul doma kal su hodili da su jimali osandeset barilih sardel i tu saldonih, pok išli u Sušac ol pojode, pok kako jih je nevera ćapala priko noći, pok u Sušac noćili, pok jopet nevera priko Ineva. Tako ti je on tu provjol, a mi smo se veće putih is njin nasmijali.

Godišćo su pasala, puno je godišć ol tad pasalo i mi smo sal ostatili, ma ni stroha da ćedu se mlodi is non iskercat jerbo danas mlodi jimaju manje vrimena nego onda kal su cetardeset rnij vocili na vesla.

SMIŠNE KATASTROFE BURBA BEPOTA SIKRETOVA

Pri neverun u gustirnu

Razumiš kumpare, subota, ne — petak. Gremo u rotu. Uzjaholi smo se na Zlatu, kenju, po Isukarsta, a boje reć Zlatu nego kenju. Je vako? E, sal neka se razumimo alavija.

I muj kumpore, mi smo butali kariko di baso, gori u Sprojkovo de maistro. E, napartili smo Zlatu. Dvo veliko brimena šume. I kal ujedonput ćapol je veliki dož, dož, kumpare, boga ti, ni ti meni ni jo tebi, a garmi, lanpo, puše kako sijun. E, sal di smo?

Nison se jo ni okrenil, kal muj kumpore, jedon žastoki reful rebaltol Zlatu. Za onu guspu Isusovu, kako borka u neveri is punin jidrima. Rebaltala se je Zlata i pnitumboje se niz one pristave, niz one savurnole. Za Isukarsta boga, vitar olnil Zlatu! I ca ćemo sal? Ala u gustimu. I bog je dol da smo zatalkli oni gropij od oglova za onu bartvelu gori ol bucola na vorhu. I tu nos je sposilo, ti oglov, a da ne, bilo bi tuikalo prinoćit.

Sal ikako ćemo? Karga, karga, ni ti meni ni jo tebi. Gori huka, dož, judi — bogu dušu, bog je neće. Teče gustima. Šćilko voda nutra iz pjacete. Sćiko tu kuda da si otvoril ždrib ol banjenice. Di smo sal? Udušit ćemo se. Ma da je bilo kako goder tu rapu zatapunat da ne gre voda nutra. E, ma sal je milo iskidot, boga td, košuja je dobro. Ma ni co, vajo iskidot krilo ol košuje za zatvorit gori onu rapu da nos voda ne uduši.

Iskidoj krilo ol košuje, a zmaja ispol mene! Benti karst! U koje smo sal jesero, a ne moremo se isat. Boga ti, Andrijonaaa, nećeš mutit ni ti mene ni jo tebe već. Ma znoš, kariko dl baso. E, karga, karga, ma ca će ti kal je jaeiji dož nego ca se jo mogu isat gori. Ne do ti mak. E, jebi ga. Toti tuko kvocot. Sve zmaja lete ispri nos. E, bila je jedon metar duga i veće. Plešće ona, plešćen jo po vodi. Jeben ti karst, ovo ti je! A ne moremo se ćapat kuventa gori. E, tuko prinoćit, ri skerdih, boga ml td govorin. Ne moremo se isat, ma ne moremo ol doli arvat do gori. A da ni bilo tega oglova, Isusa ml, tukalo bi bilo prinoćit, ni bog me ne spasije. Ne bi se mogal dvinut, ne morem arvat. I meni dušlo na pamet tu konopa fkalko visi i ćapa se za njega i karga i karga i nikako smo se rékuperali. Sal znoš, jo od one brive, razumiš, od one brive … e, bit će visoko… gustima je kako vi zid visoka, a kupina, benti neću go … ma znoš kojo, većo nego gustima, a jo onun bramun puf giovun, dunglovun, kako dupin za sardelun, u kupinu doli soto. Ma sal se ne moren iskapulat. Pri je močilo, ma sal i moći i bode. A Andrijonaaa mojaaa! Sal ti toti budi pametan. Ni pameti vej, nego snojdi se kako moreš.

I snošli smo se. I gremo. Zlate ni. A sal dl smo? Dujdi na Sveti Mihovil… Zlate ni. A ko će se vej okrenit pri dažjen gori, a tuko prinoćit digod, ni co. Volta de mafistro, jopet po rdku. I muj Ikumpare, onda smo je nošfi. Pritumbala se je pol put, giova u kupinu, noge pul neba, Andrijonaaa, sal kako ćemo, a dož veliki. E, leterali smo je kupine i napartili i dušli doma jo i Zlata, mokri kako da nos je kogo u more hit il. I ca se je resilo ol tega, tu je donilo katastrofu ismocit se i ohlodit se i mi smo ogrizli do punture. Četiri micesa smo stoli u posteju ol punture. E, toti Andrijona, ma paga i Andrijona, ma paga i Zlata.

A da ni bilo puć u gustimu, bili bismo poginuli živi. Sila je tu bila, propju sila. Po Isukarsta, kako ćeš drugačije? Ali tako, ali nikako. A mi smo išli nutra kako malkako i jebi ga tu. Sal stojte is zmajun toti i do koin voda i iskidoj krilo ol košuje, a? A veće je vajalo krilo ol košuje nego ni Zlata ni šuma. En ti boga! Puce moj ca ucinin tebi! Is tin ti je finila.

Jematva u otubru

E, razumiš, tu je bilo… tu je bilo .. . Kal se no targo u Kostimu, otubra, je? Otubra, e, đesetega. E, razumiš ti mene… zima je bilo. znoš, a da gremo

napunit mihe, govori stariji brat, a Ivan je doli u dolac. Da mu dujden doržat mih

—    Doržat mih! E, ti si rekal tvoju, Cekoj — jo govorin — naložimo ogonj. — Da ne.

—    Kal ne, jebi tati! — Manine, manine ostinule, pasti boga, manine tvordo ostinule. E. ma un, znoš, more defate veće zimu pol nìt nego jo.

—    Znoš ca je? — jo govorin. — Jebi se ti i mih i mast, gren jo naložit ogonj. — A znoš, imol son fulmine jerbo son fumol, a da ni bilo tako„ bil bi umor.

—    A Andrijona moja — govorin jo — mutiš mene, a jo ću tebe, ma nećeš ti mene mutiìt nego ću jo- tebe. — A govori Rejina, mati :

—    A ca mu mih ne daržiš?

—    Mih ću doržat, a ca mu ti ne dujđeš doržat mih? — Znoš, tu meni vej kuho, kuho.

Sal bog je dol, kumpare, razumiš ti, tati je bunjac njeguv, Tavele bunjac. Jo son se nošal u arj avermi stanju isto kako žen kal ide rodit.

—    Hu, hu, ’bi ti tu. — E, ca se je resilo oj tega___Ovako, jelena, rapa

je vako, tuko kleknut za puć unutra, tuko kleknut. Brate, nutra svakega matarjola: grožjo, gavane, ca se no meće pod loze, sumpora, vidrijule… svake katastrofe. I mi smo naložili ogonj. Sal, bog je dol da nismo išil nutra alavija nego, varno per de mais tro, a da smo išli nutra, ne bismo vej izošli vonka.

Gori. Ma sve gori. Ni se udij sve zadušilo, ma kal je dušlo do sumpora, o moj kumpare, jo izletil ka i zec, gore. Asti boga, jo govorin. Sal, no! Ni oponka niti je kaioete nesrićnje. A koji je bil opanak, pite^j Gospu Isusovu. Jo son se, znaš, pristrašil, i jo ala priko bonde de maistro. Kal smo- mi utekli priko bonde, a vice pokojan Tavela (Kako mu je no ženi bilo jime?… Onta.):

—    Ontaaa!

—    Ca jeee?

—    Izvoršile su se remi je, remije govorećega proroka. — Da su se izvofšie remije, remije govorećega proroka, da ca son mu rekal nose godišće da se je tu izvoršio. Bil son mu rekal nose godišće da ću mu ga užeć jerbo me jednoput ni til primit nutra pri dažjen pqk son se bil do gole kože ismocil. E.

—    Uh — uzdiše un — uh — a jo :

—    Uuiuh — jo se tu posmihujen, znoš. Pasa mal. E, ma ca se je resilo ol tega… pok zadimilo se, brate, zadimilo. A mi smo bez oponka i bez kalcete. Gori tu, znoš, a on nosi baril mašta namo iz, kako se ono, zove?… iz barda, iz Joletova.

—    Rejinaaa!

—    A ti ne čuješ, Isukarsta ti !

—    Ma cujen, burba Sibe, ca jeee?

—    Nesrićnja bila, ne vidiš onamo di mi gori bunjac!

—    A di je?

—    Noko te sunce znalo i tebe i njega.

—    Rejina, plotit ćeš.

—    Ma ca ću ti, brate, plotit?

—    Cekoj, Rejina, cekoj. — Kal je kalol baril mašta is ramena, ala brate put Luke, jidan… sačuvaj bože. Uputil se je un niz ono ca je pri bilo storih Burlandotovih, Pepetovih, a Rejina za njin.

— Ma brate platit ću ti, ne hol put Luke. Sal će Bepo puć u marinu do pet — šest don pok ga već neću vidit. Ubit čedu ga i zatvorit ćedu ga.

—    Rejina, ben ti karst, muci! — Taroi un put Luke i ona put Luke, e, boga ti, sve dali do smarske.

—    A hoćeš plotit, Rejina?

—    Hoću, burba Sibe, koko te je gul voja. — A jo govorin:

—    More me izilo, mà, reci mu, burba Sibetu da ću mu udij poslat jelnu košuju i jelne gaće ol pana. More me izilo! — jo govorin. U Polu da ću mu kupitt pok da ću mu poslat. A on govori:

—    A Rejina, Rejina, a hoće tu bit tako? — A jo vicen iz bonde:

—    More me izilo !

— Ono čuješ ca ti govori iz bonde da ga more izilo da će ti poslat.

— Ala vidit ćemo i tu. Ma Rejina, znote, ako ne pošju, vada plotite.

I znoš, u temu je ostalo i un je pok umor nakun, ne znon ti reć, ni dvo miseea, ni tri miseca i ki abu — abu, no. Vej mu nisu bile potriba ni gaće ni košuja.

U jarestu zboga porca

Ne bi cotvik virovai da se zboga porca more dopast ferih. Ni totd bilo merdam ja. Ako si bokum cagod izvarjol olma u gvožjo.

Ne znon jeson tal bil na Radeskega ali na Franc Ferdinanda. E, a kal vej rrison aćaro, vidiš. Soma, mi smo se kalali, Tone, znoš, iz one kofe gori na jorbul, kalali smo se i pomalo pul prove. A žestoko son bil pustil vitar, znoš, asti Guspu, ka iz topa. Ko se je nodijol da će on to, bidan moj, cut, ovi oficir ca me je prijovil da son njemu molol vitar. Un će bit hodil za nami, noko ga sunce znalo. E, ka će puj po temu, a pok, znoš, nuć je bila, noćnjo arija pok se tu na daleko čuje.

I sal, kal ti je bilo, doveli su nos na raspravu. Pok oni is onima sabjima, Jezus i Marija. A Isukarsta mi ako oti sudac ni bil kako oti zid visok, a ovi drugi, ni ni un bil moli. Un bi ovako niz batariju prignul glovu da se ne bi udrai gori u jonu gredu. I tojti udij četiri soldata na strožu, puškun bajuneta in kana i sve pune patrone u njih. Stoje peta tebe, ne srniš ni merdnut. Zastava udij toti na stolu i Isus. A jo son dušal prid njih kako Osib Pravelni. Ni ti bilo merdanja ni tamo ni ovamo.

Ovi Faturini ca je bil is nami, bil mi je rekal, a dol son mu pet fjurinih u zlatu, ni tu šala, bil mi je rekal pri nego su me doveli :

—    Ca un veće no te, a ti veće no nje. Aka izvarjoš, gatuv si. Pametan

budi!, znoš. Ca un bude veće vikat no te, a ti žešće. — I znoš, kal bi imol onu ćomcu, kal bi te pitol:

—    Je ovako? — Kal bi izgovoril po bi ti rekal:

—    Je vako točno? — a jo bi mu rekal da ni istinita. Ne da ni, da laže, nego:

Ta nije, gospodine sulce,    istinito. —    E, kako ćeš drugačije. Ma    un    jopet no

me da lažen, da ću olgovorat i zboga    toga ca lažen, a jo jopet    jo    to nison ucinil, da jo tu ne bi ucinil. A ca će ti son jo dol zakletvu kal ni biliga. Ma da mu je bilo priznat, bili bismo šporko pasali. Ali mi, Tone, nismo, priznali, da tu ni stvor mogućo, do jo tu nison molol. a ako barz i jeson, ku će znat, da jo tu nison molol njemu, da son jo, dušal toti i toti, da son jo njega pozdravil, da son mu dol oblezun. A pok, Tone, kal ti dujdeš na provu, vej ni… kako ću ti reć… vej ni… moreš ca te je gul voja činit, ni obzira kal si ti franak jer karma je do pul broda, malo veće za oficire. Kal si ti dušal ovamo, tu je vej tamo, ostalo. Poboga, vamo se, Frane, na provu i pardi i sere u kundut i kanto se, somo ca se ne srni na korte igrat, ali u stramon se i na karte igro. Jedonput su me bili dapali di igron mauš pok son se bil pristrašil, ali nison bil puno dobil jerbo je tu bilo parvi put da su me dapali. E, ma ovi put ni bila lipa jerbo smo jimali i storih grihu na dušu. Malo, pri tega, bil son debil osvanadesete don za doma puć na urlab, a jo son bil ostol dvodeset don pok su govorili da tuko ruke namazot zemjun i vako nasić ruke. Mi smo to učinili i bearne smo ti put liso pasali.Ma sega puta ni se bilo co izvuć. Jo jelnu trubin, a un drugu. Ku će tu na kroj izoć is njin.

I, muj Tone ,tako smo mi zboga porca finili u jarest. Capali su nos pol ruku ovi soldati is puškami i is nami u paržun. Jelna je duga, komad gvožjo, kako poluga, pok je toti … kako, ću ti reć … jelna katridica aloj doli lamarina pok sedete doli, bila von roba cisto, bila von šporko, bila van ol svile, lipo vi sedete toti i kal von dujde voja za naslonit se, naslonite se na lamarin ledeni. Nema pomilovanja toti. Ali kogod je jimol molu nogu, kogod bi je bil izvukal, a kogod bi dol, reć ću ti, koju krunu i tako, vej. Kal si mu ti dol, onda će ti un butat nogu u joni veliki gvozdeni parsten. Jerbo na tri verasa je, Tone, za uvuj nogu, znoš, veliku i molu, a kal si mu ti dol jelnu krunu, onda te un buto u jonu veliku kako jimoš brandaja izvuj nogu i onda moreš šetat doli. I, znoš, Tone, kruhon i vodun danas a sutra meso, a bez vina. Dvo dona si, dvo dona ne.

Skupno is nami je bil i jedon ca se je posli doznalo da je bil brat kor mandonta. Soma, komandont, kako ni znol da mu je tu brat, osudil je i njega na gvozjo jerbo ni na vrime dušal na brud. Un je još kako moli bil išal u Jamerike i prizentoj se je is nekon dlrugin jimenon, amerikonskin, ca ti ga jo znon. E, ma tu je pok leste dušlo komasndontu do ušiju da je brata osudil. Pok dušal un doli, asti Guspu, znoš, past Di vicu Mariju, dušal komandont doli, a ovi će njemu, ovi brat amerikonski :

—    Ako misliš pustit mene, moraš i njega pustit. Ako njega ne pustiš, neću ni io vonka. — Tako smo se liberali ferih. A meni je dol pel dolorili, pel dolorih mi je dol, meni, boga mi ki me je stvoril, pel dolorih mi je dol pri braton na karmu:

—    Fiamengo, eto ti pel dolorih ca smo skupno dvi noći u tamnicu bili. — i ol tad ga vej rison vidil.

Tako ti je tu bilo, muj Tone. A pok kal som dzošal iz marine, po ratu, nošal som ovega Bonaoića u Splitu, tega oficira ca me je prijovil da son mu parnul. U butigu son mu zapjunul i da mi ni omakal, bil bi mu dol kacot u tikvu, osti je mi ti govordn. Jo no nje boge, znoš:

—    Kurblim sine, ca si ti meni opravil u marinu — jo govorin — a kal son dušal na legrute tri petice som ti dol, majku ti tvoju, ca si zaboravil. Neka mi dujdeš digod na ćoncu, nasriđ rive, bubnut ću te da ćeš me dobro zapameti.

Fjurini

Sal neka ti kožen ovu. Dušal son jo doma iz Pole na urlab. U Polu son služil marinu, znoš. Tal son bil na Arpada, a pri tega na Franc Ferdinanda. E, soma, dušal son doma. I sal vajo olma puć na žumotu, vajo ćapat koji dinar. Znoš kaki su bili stori. Ni tu bilo, ako si ti dušal na urlab, pok da ćeš ti bit franak od lavura. Hol zbogon. Vajalo se je olma ćapat motike. Ni bilo druge.

I znoš, prometili smo se u Donfraneta pokujnega na Rudine. E, tamo smo agvantali nikoliko don, i kal ti je bilo, a jo son za nikoliko don za portlit pul Pole, govorin jo Donfranetu pokujnemu, govorin jo njemu:

—    Dat ćeš meni tu pinez ol žurnote. Da nisi co njuj dol, materi, jer kal pinezi zapadu u njezine ruke ni vej lako do njih duć. A pizda Donfrane, neka mu bog do pokulj, un je njuj dol. Sal je ona gospodarica. Ma jo govorin:

—    Rejdna, kal ćeš mi dat tu pinez?

—    O, kal ideš ća. Još je desetak don.

I znoš, bila je nedija, a meni se sve varti po giovi kako bi jo dušal do tih pinez. Gledon jo, a mati cisti one girice, tiki, tiki, tiki — cisti girice, znoš, u kužinu. Vrata ol kamare su zaklopjena, e, ma vamo vonka more se intrat kroz ponistru. I kal son jo ćutil tu ćoncu, moj kumpare, dolibi se jo pomalo na parste do ponistre i salta kroz ponistru u kamaru. Ben ti neću Sulkarsta, nojdi toti kasuncin, oni starinski na skafete, ma tota svake munite i gospolske i siromaške, kako ću ta reć. I jo, brate, zagrabi jelnu rukovicu, asti Guspu, punu rukovicu, ma i drugo se ruka pružo pul pinez. Ku će tu odolit? E, zagrabi, bit će bilo dvisti fjurinih, a barz i veće, ko će znat. I sal, di ćemo is tin? Kala jo beritu, ma vražju beritu, ako je bilo bokun konovace ali sudorića nevujnega, pok na uzle, za zamotat. Kala se jo pomalo niz ponistru i ala, brate, pul rive tarkatanju, lalahan kako tvica. Istiskal jo tu fjurinih u žepu, znoš, istiskal ih da ne zvone jerbo bi nos ispijali, a onda di smo.

I dujdi na rivu, kal oto ti Brankau gre, vapor Brankau ca je Garibalditu vodil Vino. Takol bi Vis i Split i dreto Podu. Ala jo u makinu i ovemu fogisti ol vapora dol mu pet fjuirnih da me zatvori doli u makinu jerbo ako dujde storo bit će govorenjo. Je vako? E. I onda kako ćeš?

Dujdi na Luku — malo je stol. Kal je vapor molol cime, asti Guspu, sal son jo aiegri. Izošal jo gori na kuvertu i šeton se po kuverti, a fjurini zvone u žepu. Sal vej ni stroha da će nos ispijat. Ala jo sal na jelnu, sal na drugu bondu, sad uz skaline, sal niz skaline, a fjurinli se primeću u otemu sudoniću, primeću se znoš u otuj konovaci i zvone. Ala, borba, take muzike još nismo culi. Ma znoš ko je tu munita bila, asti Guspu, kuda oni veliki lupori iz Palagruže.

Dujdi tako u Split, bit će bilo tri ure, barz četiri, i sal, di ćeš puj po noći? Ni co, vajo cekot rasvanuće. Kal se je rasvanilo, ala jo po butigami. Kupi jo, kumpare veštid, klobuk, šjarpetu, postole gazdebalin .. . Ko će is nami? Kris parada.

A znoš ca su bili stori, soma glovun u zemju. Ako si jimol bokun goć nesrićnjih na stu pec, oponke popricone na noge, bokun nevujne, iskurtone košuje i konovacu na glavu za beritu, a pineze agvanta u kasuncin. Ma smo njim mi dušli kraju. A kako ćeš drugačije? I buta se jo, kumpare, u porodu, ćapoj molu pod ruku — osan dom!

Oto ti nedija — niko patrum! A jo ca ću, buta glovu, kako ću td reć, u tleh, a jedon će meni:

—    Stani, kako se vi zovete? — a vej mu ne moreš izlagat. I reci mu ime, a un meni:

—    Vi mora da dojđete u kazermu. Vi ste stali toliko i toliko dama šta niste se prizentali u kazermu, u službu, i morate doć na odgovornost.

—    Pasa mai — jo govorin — lalkio ćemo za tu. — Doveli su nos u kazermu i, kal su nos doveli u kazermu, ni tìi meni, ni jo tebi. Nismo išli nonke na laport, nimdri. I kd abu — abu, no. Ma da nos nisu ćapali, još bismo bili stoli koji don. Bilo bi i ono desetak fjurinih, ca non je ostalo, portilo ća da nos ne žujo po žepih.

PANTOMINE SIBETA BULODE

Vražji interpit

Mi kopomo, vako nos je bilo tri — četiri, kopomo na žurnotu. Gospodor je toti kolo nos, gledo kako mi lavuromo, i ,izmeju tega. gredu dvti ženske. Gredu dvi ženske puten i gavoridu:

—    Faljen Isus i Marija ! — a mi olgovoromo na »faljen Isus i Marija« po obicoju.

—    Ca je judi, jeste se umorili?

—    A pomalo, kako se dò — govorimo mi, a ovi naš gospodor, blil je bokun debel na uši, i un je kurjuž i pito:

—    Ca su no rekle? — a jo vidim njemu onako veliki hripej, oni veliki nus, a jo govorin :

—    Srom me je reć ca su rekle.

—    Redi ti, neka njin jo znon respondit ca su ne rdkle.

—    Rekle su da jimote veliki nus.

—    Ako jimon veliki nus, jimon i veliki kurac.

—    Ca je vemu covliku? Ma zoc ovo grubo govori? Ma ca smo mu grubega ucinile?

—    A ca su sal rekle? — un će meni.

—    Govore da će ova zemlja bit svacihova, da će bit sve jelni mejoši i da će duć komunizam.

—    Nogo će njin kurac!

—    Oboj meni žalosti, ma ca smo mu rekle, ma ništa mu grubega nismo rekle nego »faljen bog judi, jeste se umorili«, ma ca nos vo napado vi covik, ma kako je vo covik.

Lavuraturi za girice

Posli tega, znoš, kopomo mi u dstega gospodora, a un je bil toko godišć, barz cetairdeset godišć je un bil u Jamerike. Kopomo svojun spizun. Kopomo, a sve mislimo da ga je bilo kako goder iskoristit da non do catod bokun za izist. Ne smiš mu reć da ti cagod donese za izist, hol zbogon, ništa ni ol tega. Tvordo je njega mati povijala. Ako mu, jopet, ne rečeš onda ti i pogotovo neće donit. Sal kako ćeš?

—    Ala, da se je nalavurait i umrit — govorlin jo tako da un cuje. A is ženun je dušal toti. Gledo nos un iz bonde, a mi se razmohali motikami ku će boje.

—    A jesi ćula, jesi ćula — gorvori on ženi — da njin se je nalavurait i umrit? Kaki su vo judi?

—    Da se je nalavurat i umrit i najist se gir.

—    Pasti Sukarsta boga, da njin se je nalavurat i umrit i najist se gir. Kaki su vo judi? Jo vakih judih još nison vidil. Bil son cetardeset godlišć po svitu, ali vakih judih još nison vidil. Da njin se je nalavurat i umirt i najist se gir. Ni mesa, ni makarunih, nego gir! Kaki su vo judi. Puj njin kupu gir. Ono gredu girori pdk njin kupi velìh gir, znoš, velikih gir. — Tako smo se mi siromasi najiln tih gir, a nikal non nisu bile slaje nego ti put jerbo njin se nismo nodali.

Cigarjera ol rozge

Ovi naš gospodor, u kojega smo kopali na žurnotu, un fumo na cigarjeru, bit će duga vako jedan kvarat robe, i pul metra barz. Govori un meni da mu se je probila ta cigarjera, da mu ispedije. a da ije šćeta jerbo da un sede doma pak priko ponistre fumo otu cigarjeru, da je tu tako zdravo izboga llikotina, ali da mu se je probila, da vej ne vajo.

—    Dobavite mi bokun digarjere ovako, dobavite mi dvi oigarjere ol rozge — govori un meni i Tušćotu. I išli smo jo i Tušćo, išli smo i ubroli »cigarjere-dugaške, e, bit će šest do sedan metrih dajine — duge rozge, duge su tu bile. Gremo mi priko rive, a večer je bila, gremo ds tima razgami i svak larga, tu je dugo bilo, larga, a svit nos gledo u čudu kako mi tu nosimo. Dušli smo tako peta njegove kuće, a don pri su mu pituri piturovali kuću. Klapjemo na vrata.

—    Ko je?

—    Prijate ji.

—    Naprd — a mi gremo napri onima »cigarjerami«, onima rozgami, gremo napri i kako gremo, sve gratomo pri soboin. Dušli smo tako na vrata ol kuhinje, gori na podu, drugemu podu, a un nos gledo:

—    Za Isukarsta, ca ste tu donili?

—    Ovo smo donili rozge ca von okurije.

—    Za Isukarsta boga, jo von nison rekal tako dugo nego pul metra. Is vrogon iz kuće i ku vos je dovei gori! — A govori mu žena:

—    Nesrdćnji, ca si vo ucinil, ca si njin rekal da ti vo donesu?

—    Nison njin rekal voko dugo, nogo krolko. Svu su mi kuću ruvinali. Is vragon iz kuće holte ća! — Sal, lipje smo mi pasali kal smo intrali u kuću nego kal smo se vraćali. Sal se vajo volitat. Izgratali mu kuću svu koliku.

—    Ben von karst! Ca ste mi ol kuće vo učinili. Tovari! Sramujte se. Jo van nison rekal toko dugo, nogo pul metra, a vi ste meni ol sedan metri, tovari, i svu ste mi kuću ruvinali.

Zimsku kuponje

Mi smo zorun bili išli na gire. Tu se gre zorun, okolo četiri ure ujutro. Išli smo zorun. Tu je zimu. I kal ti je bdio, a burin puše, burin puše, zima. 1 stali smo mi na kroj kako parveri, stali mi na kroj, a zotega je išla vonka zapasot tratu, je, a mi parveri smo ostali na kroj. Ma ovi, ea ti je bil naš svićor, beštimo. ma sve beštimo. Jo govorin Sibetu Pepetu:

—    Ma ca un ovako more beštimat. Boga, amorat ću ga u more se zore neka je zima. — Ma beštimaju, i ovi drugi beštimo. A vajo oba amorat.

E. sal, kako ono zapasoju tratu, a un iz kraja jidi se da su vargli tratu na zodiv, beštimo, ma sve beštimo, mi da nebo pade doli o! beštimdh. A jo govorin :

—    Amorat ću jih, burba Sibe, amorat ću jih se zore u more. — A un se smije:

—    Ma co u more?

—    E, amorat ću jih u more.

—    A zoc?

—    Amorat ću jih za ono ca beštimaju.

E, zavargla se je trata. Dušlo se na kroj i javiju se ispol kraja, duć će, je, da neka se poteže. Potežemo. Jo se podapor o jelnu diku, na kraj mora, doli, podapor se i dol skus, a na trata, uža zategla ota dvo bestimadura, hitdl jih u more neka pliju po moru. I vicu:

—    Agvanta užu gord, agvanta užu gori! — Tu smo amorali svićora i ovega drugega koji je bestimol.

—    Agvanta užu gori. Mojiko moja, ca se je vo sega jutra dogodilo? Ca je vo? Ca je vo? — I pliju u more do garla i pitko garla, pili ju u more.

—    Tira nos na kroj ! — A burba Sibe, un je legal, legal je ol smiha, ol smiha je legal. A sal… a nuć je, škuro, četiri ure, zimsku doba. U, potežemo, jo ih potežen, a ol burba Sibeta pomodi ni. Un se voje po žolu ol smiha. Jo ih potežen. potežen .. .

—    Mojko moja ca se je vo sega jutra dogodilo? — U niku doba … potegal jih jo na Ikroj, S kal son jih potegal na kroj, sal njin ispuhuju papuči — pššš — kako ol nega mora — pššš — kuda sipa, mokri kako pivci. A burba Sibe ol muike se vo’je po žolu.

—    Ca ti je?

—    Mojko moja, umrit ću!

—    Ma    ca ti je?    Enti boga!    Mi smo se potopili,    a ti    greš    umrit. Ca ti    je?

—    Mojko moja,    stumak me    je zabolil. — A un    ne more    ol smiha.

—    Za    Isukarsta    boga, ca je    vo, koja pegula na    nos?    — A jo govorin:

—    Ne    bišete beštimat. Ovo    je sve radi vos ca    ste    sega    jutra beštimali.

Vidite oa se jo dogodilo. Vidite ca ste opravili.

—    Ben jin sakramenat! Ne ću vej za nikal beštimat kal vako se vo dogodjo. — I bilni provali veliku zimu toti. Capala non trata pok smo tri — četiri ure kolo trate se mučili… I govori svićor :

—    Da bi vej ku zabeštimol, ben mu sakramenat, neće mi vej u hrud duć. Ovo se je ol bestimih, sve se je vo ol bestimih dogodilo.

GOVORENJO TONETA GIRICE

Pristrašeni motaduri

Mi smo se bili oparćali da ćemo puć motat na Sve Svete. Oparćali smo sve ca je potriba, mrižice, višć, recarne, a kupali smo bili i mesa za ispeć. Ma kako ni bilo kruha, jo son osto! doma za ujutro kupit, a ova tri moja kampanja, Mote, Vinko i Tone da će puć somi po noći u Plažu. I sal, kako smo mi obo temu provjal’i, ovi Seljani sve okraj nos da bidu doznali kal ćemo puć i di ćemo puć da bidu nos kako goder privarili u ukroli non meso, a njima ni ništa dražje nego se smijat kako su drugega privarili. Ma mi tad nismo išli po temu zoc se oni varte kolo nos.

Tako su tri ova moja kunpanja napartili na tovara sve ca je bilo za vazest i okolo deset urdh uvečer oputili su se pul Plaže.

Jedon od ovih Seljomh bil je remeta i vazel je iz crikve dvi bile tunike i is jelnin drugin se dogovoiril da čedu nos pristranih Kako smo mi jimali pasat peta koposonte, oni su olma promislili da je koposonta nojboju misto di hi nos mogli pristrašit. Jedon je ol njih bil veliki, a drugi modi. Obukli oni te tunike i kal su culi da se ova tri približi ju, moli se uzjahol na velega i izošli su na putić dà su jih ova tri mogli vidit.

Kad su ovi adoćali tu veliku bilu strašilo kako gre putićon ispol crikve, nonke proslovit nisu mogli ol čuda. Fermali su kud ukopani i gledaju tu bilu strašilo ca semeto po putu. Gledaju oni ti sve se azlameniju križen božjin i bogu se priporuciju. Ujedonput otu bilu čudo kuda da se je prepolovilo i sal su bila dvo. Sal su se dvo nastvorila — jedon veći i jedon manji i mahnitaju i skocu.. .

—    Vidiš, vidiš, sal su dvo — govori Tone. — A ca biš rekal koji su no?

—    Meni se pari da je no pokojan naš burba Mike, a more bit da je oni druga pokajan tvuj otac.

— Dobro ti govoriš, i jo bi rekal po sestu da je no naš pokoj an stori.

— Ma sal ni co uteć jerbo grubo je bižat prti mortvima. Vajo stavit tovara pri do se i pomalo napri. — Tako su se ova tri izbili jedon blizu drugega iza tovara i ćapadi se za pofinu ol samara.

—    De, u jdme Isusovo! Aca, u jirne boga! — A tovar koji je bil iskoristil priliku i za tu vrime pasal u kroj puta jerbo se un ni strašil mortvih, zacudjeno je strigai ušima kako ni bil naučan na take kumonde. Tako se je tovarcić oputil, a oni sve za njin skrokoj po skroikoj, darže se za pofinu i sve se bogu priporuciju. Kal su dušli di se gre u Dragu Vodu, kavalarija tuce, bum, bum, kavalarija tuce kuda da jih je dvodeset.

—    Za boga Isukarsta, ca je vo večeras? — I sve tako pomalo is otin tovarcićen napri, napri, ma kal su dušli gori na cestu, jopet gori galama, jopet gori niku tuce, bubo. Ma oni se ne oziru. Sve glavu u tleh i sve napri, napri. Dušli su tako na Rovnu i pomalo putićon nizbardo pul Plaže.

—    Za boga Isukarsta, ca je vo večeras? Koji su vo merokuli noćas dušli na nos? — Kal su dušli u kuću, zapuntali su se đebelun bijun iznutra da ne bi ku dušal i užegli jelnu svićicu na juli. Sal je tati jelna posteja ol dvi persone. Posteja stoji do zida i oni se protive jedon drugemu koji će leć usri posteje jerbo oba se straše is kraja. E, nikako su se sporazumili i legli, a svića gori. Tako je niku vrime pasalo, a oni nisu zaspali jerbo su sve oslušivali hoće di co cut. Kal okolo ure popuilnoća, izgosila se svića. Sal je škuina. Bado Tone Mote ta :

—    A jesi ti izgosil sviću?

—    Ne.

—    A jedi ti?

—    Ne.

—    Za Isukarsta, ku je vo izgosil sviću? Ku je vodušal? — Ćapol jih veliki stroh. Nikur da se ustane, da užeže sviću. Sve čekaju kal će otri ca je introd u kuću i izgosil sviću dat glosa ol sebe, kal će se ta martvaško ruka pružnut iz škurine i ćapait jih za garkijon.

Sunce se je već visoko bilo dviglo navar kuće kail son jo dušal na vrota, ma jih nišan magai otvorit jerbo su još bila zapuntona, a oni su još bili u posteju.

—    A ca je naši, ca vo hoće reć da ste vi u posteju do ve ure?

—    E, ca vo hoće reć — govoridu oni kal su otvorili vrota. — Jimali smo posla is mortvima. Provali smo noćas škuribondu. Jedva smo živi ostali.

Posla, su se oni pok malo rekuperali ol tega stroha i veće se je posli pro vj alo obo gardelirtima nego obo mortvima. Uvečer smo išli i na tanac u Ženu Glovu i lipo smo se pasali.

Kal smo sutradon duši u Komdžu, Seljoni nos zafrtikoju, smiju se kako sotone. Tone se je bi’l žestoko najidil kal je cui da nisu bili morivi nego niki drugi :

—    Ben njin karst njihov, olma gren na jandarmeriju. Figure porke, ca son jo noćaskojac pri tarpi 1 izboga njih. — Ma Moteta ni bilo lako uvirit da tu nisu bili mortvi. Govori Mote:

—    Ali ku bi mi sal rekal da tu nisu bili mortivi, u gubicu bi mu pjunul. Lako je sal bit pametan kal je sunce povar tebe, ma kal navar tebe zwizde svite, a kavalarija tuce peta koposonte i bilu strašilo tonco ispiri tebe, ni pameti vej, nego glovu u tleh i u božje ruke.

Nojbojo medicina

Bal je vako jedon stadiji mladić i živil je is materun. Jimol je jelnu kenjicu i bil bi išal u busak u darva. Is tin se je bavil 5 tako je živil. E, ma dušlo je vrime, mati umorla, a un ostol som. Susidi ok raj njega :

—    Kumpore Jure, ma ožente se.

—    Ma ca ću jo tu bidan, siromah, jo tu ne znon, jo nikal nišan bil is ženskima. — Tako je vrime pasovalo, a un je i daje živil som i svaki don hodil u darva is otun kenjicun. Ma kako je tu bila staro beštija — kenja krepala, krepala kenja. Susidi jopet okraj njega:

—    Kumpore Jure, ma ožente se, ma ožente se. Pujte tamo u drugu selo i tamo se ožente. I tako na velike muke nagovorili ga oni i un je pok išal u drugu selo i tamo se oženi!.

Dovei mlodu doma. Ma un spi u svoju posteju, a ona u svo(ju. Ma parvu nuć tako, ma drugu nuć tako, ma treću … i ca se je dogodila — ona se razbolila. A pdtodu njega susidi:

—    Ma kumpore Jure, ca je ol žene?

—    A jo ne znon ca njun je. Pari da se je razbolila.

—    Kal se je razbolila, pujte po likora. — Išal un po Ukora. Dohodi likor i pito ženu da ca njun je.

—    A, šjor dotar, vo smo se tri — četiri miseca rukovoli, ma un ništa ne obado zo me.

—    Ništa, ništa jo ću ga naučit. Nišita se vi ne pensojte. — I likor je išal na bondu is Jureton.

—    Kumpore Jure, vi tulkote tako i tako, tu i tu, tu i tu učinit.

—    A co tako? — ćudi se Jure. — Ndson jo tu znod. — Sal kal je un tu doznol, jedva čeko da se zašlkuri, jerbo mu je likor rekal da se tu po noći čini.

Kal se je zaškurilo, legai un kolo žene. Onda un tu batarjo, ma batarjo, ma nerbilo batarjo. E, ujutro, žena se dviže — ozdravila.

—    A ca je, kumpore Jure bilo ol žene? — pit od u ga susidi.

—    E, susidi moji, ca je bilo. Slabo je bilo, ma sal je, fula bogu, dobro. Sal je ozdravila.

—    A ol čega je bolovola?

—    Tako i tako, tu i tu… ali da son jo znol da se od ove medicine ozdravjo, ne bi ni kenja bila krepala.

KOZONJE BURBA LUKE KOLELASTRE

Stroh ol zvizde

Tu je balo onamo pri onega parvega rata kal son jo još moli bil. Govori se da će zvizda past. Ma tu se vej na veliko govori. Zvizda, zvizda, somo se obo zvizdi provje. Nikur vej ne obado ni za lavur, ne haju vej judi ni za iće ni za piće, somo se obo1 zvizdi provje, kalko je tu veliko niko zvizda da bi mogla barz i čilu misto nakargat. Sal po donu ni bilo stroha da će past jerbo po donu nli zvizdih, ali kal bi se osutonilo, onda bi i jude ćapol stroh. Sve pul neba gledaju i pdkaziju pairston sal pul jelne, sal pul druge zvizde.

—    Vidi nu namo, vidi, vidi, vidi koko je.

—    A glej vu vamo, glej makla se je. Je, kal ti govorin, zdrovjo mi, makla se je. Ova će nos popestat kako sardele u banilcu.

—    Ono, ono, profetila je jelna, sal će bubnut obo zemju.

—    Jezus i Marija, ovo će sud svita. Dobro je naš pokojan govoril, obist, obist non je u glovu uditila.

—    Dico moja, ovo je kuda ono ca se kanto »kal se budu kretala nebesa i zemja«, svitu muj, ovo će bardo obo bardo tuć.

Tako nikolilko noćih, e, ma dušla je večer kal je bilo siguro da će past. Čili don su se judi lispovidali i pricestivali, molili i bogu se preporučivali, a kal se je osutonilo, svak je utekal iz mista, ko po bardima, ko pol rogoce, ko na Njivu, ko u Prismej, ko u Lokvicu, ko vamo, ko namo, a niki su jopet po rivi, armonikun zvone, kantaju, vesele se, smiju jerbo računaju »boje se je sal iskantat i nasmijat pri nego nos nakargo, almengo smo u smihu poginuli«.

Jo son tal bil misto bolestan polk su me na svu prisu polkupili liz kuće i vazeli su kultru da će me pdk stavit leć gori pol rogoce di je sigurije. A po bardima feralići. Okolo mene vicu, placu:

—    Sal ćemo poginut, sal će nos nalkargat. — Jedon je jopet pocel vikat:

—    Ono je, ono je, ono- zvizda, sal smo gotovi. — Sv6 su udij pogled oli tamo di je un polkozivol i ruikuir olima ni bil sigur je tu feralić na bardo oli zvizda. Niki je jopet stavil uho na zemju:

—    Je — govori — trese se, sal će past. — A vamo ovi zvonidu po rivli, kantaju. Oto ti jelna storo iz Sela, tarci pul ovamo do nos:

— Biste, biste — vice ona — u Selo se sve trese. Holte ća, holte ća, Sve se trese u Selo. — No, sal ca ćemo? A vajo bižat. Capali oni tu kultru, ma, po Isukarsta, ništo se lipi, nišito smardi. Kal ca je bilo — miki je toti ucinil potnibu, a rmi smo tu pokrili kuitrun u strahu. Nlišta, ćapa oni mene svun kultrun i svin ca je pomazono pol nj un i buta se višje.

E, hlahlišćaju se po rivi, pantominaju, zvone armonikun, tarce vamo, tarce namo. Jopet je nikli vangai juho na bardo:

•— Je, tirese se, sal će, sal, o, no .. . — Ti boga, svak place, gkrice:

—    Ovo je, ovo, trese se, trese. . .

U tamu strohu nos je i zora ćapala. Ma ni zviìzde, ni zvizde, a kultra smardi, paho, vonjo. Zvizde ni. Ca ćemo? Buta kultru u maštil i takoj se f regat.

Niki je jopet dušal is rive i govori da neće bit noćas nego sutra dovecer. Asti boga, sutra dovecer! Sal jopet (intriga is zvizdun. E, ma vej se ne gre vonfča izkuće neka pado zvizda.

I sutra dovecer mi agvanta u kuću, a po bardima sve feralići. U susidstvu ninder nikoga, ni kučina da zalaje, ni tovara da žarove. A mi govorimo ruzorij doma pri nego nos nakargo. Svak se izlamenije, svak moli. Na svake nocine se moli li »bože pomozi i ćaću i mamu i žiže i dundulu I bože«. Onamo u Novu crikvu zvone, slave, vicu. Svakomu se vlosi naježile.

Tako non je u strohu pasalo nikoliko don, a te zvizde ni i ni je do danas, a jo ne znon hoće kal past.

PRIPOVIDONJE TETA BONE ŠIBETOVE

Kalvorija is tovarima

Nojpri smo jimali slipega tovara, našega molega, kal bi se ošikurilo, pol bi pol put. Bil je slip. Večer kal bi se oškurilo, ne bi bil dušal doma. Vajalo ga je puj dvizot. Onda je ti fini. Ne znon di je flinil, Hitili ga… ne znon. Onda kupili u Zbaradinih kenjicu, u burba Miketa pokujnega. Onda to kenjica… a da ca će kenjica, da vajo kupit kobilu. Kupilli je u Solin u Splitu. Olveli su storega Gregolavonta sobon, da je un stručnjak. Dušla večer kobila, đušdi ferola, zube njun gledaju, eee, veliku veselje, kenja se prodola, a dušla kobila. Stoji kobila dvo-tri godišćo … a da ca će kobila, da njun se hoće puno trove, da neka prodorno kobilu, da će kupat u Kadeta tovara. Ala tovara. Kal je dušal Kadeta tovar, 9trašil se je od osoja. Neće da pašo priko vode nikako. Dažji, da bi se ti udušil, nikako neće da pašo priko vode. Kal ti je bilo, ala prodat tovara Kadetova, a kupit konja u Skopulete. Dušal kunj. Kal je dušal

kunj (un je njemu dol tovara, a um njemu konja — milo za drago).. . kal je dušal kunj — rat! Pucoli su topovi, pucole su bumbe, kunj se pristrašil, ud ri glovun obo mir, dušol potres mozga, krepol kunj. No, sal smo bez živega. Dušla nliko kenjka. Ma pri smo mulića imali. .. ne, pri kenjicu. Kupili jelnu kenju puno lipu. Olgojilli je. Ala kenju, ala kenju, ala sal stoji kenja. Prominila se kenja, prodola se na Luku kenja, a dušla je Papinih kenja, dušla je niko drugo kenja, izlegla pulića, sal su tri kenje, sal je vajalo past konvoj. Da ca će pulića, da ne vajo, da ga vajo prodat. Prodoli pulića, prodoli kenje, kupili mula u Splitu na Solin. Kal se je kupil mul, da je arjov, da pardeco. Ala na Luku ga prodat. Opet da ga je Lucanin privarci, da pardeco mul, sene, muzike, ala, ala … Kal se je prodol mul, kupil je nikega tovara u Brocanih. Zabolila ga je noga. Privarili ga Brocami. Ala iza tega, kal su ga privarili Brocani, onda ga je promidil za kobilu. Kobila ne slušo, arjavo kobila, hitila ga, ubila ga. Ala, premimi kobilu za jelnu kenju nevajonu u Sinovcdća. Ala, zabolile kenju noge, zabolile kenju jopet noge. Ala, kal je dušla ta kenja, izlegla je pulića. Olgojili ga, a jeinega je prodol bekoru za težoke. Pok su ga požarli, islkuholi, iškuhold pulića kal su lavurali u Punjeta. Bekor ga je dušal vazest večer kasno po škurini i ubili su ga i izili su ga. Kal su izili pulića, sal to kenja .. . ništa, da će je prominit u Poje za jeinega tovara. Dušal tovor. Lipi tovor. Išal Ifko Zankotovis njin — udinilS ugovur … No! Napovido Pojor olmomista neka mu donese gori tovara, neka dujde vazest kenju, da un neće promine, da ne vajo kenja, da je bolo noge. Olma sutra je vajalo puć olnit tovara, jopet donit kenju. Ajde, bora ti, sal ca ćeš? Sal smo na tu nevajonu kenju. Onda je kupil jelnu molu, cornu u Lucanih. A jo son govorila: »Pavulo ne kupuj je«. Oboj ca mu je krivo, beštimo. Prodol opet nju. Malo je durala, bit će jelnu godišće, jo ne znon. Onda je posli bila dušla niko blido kenja, niko dobro je bila dušla. A cekoj! Eee, dvo mula izlegla kenja, nison ti rekla, izlegla kenja jednoga mula. Olgojili ga. Veliki mul. Da je puno veliki, da un neće is njin posla. Po ga oškopili, po ga čuvali, po ailu nuć ferol goril doli u kućicu. Onda je jopet kobila izlegla đrugega mula. Olgojili ga. Lipi, moli, azvelti. Da je arjov. Prodol ga jelnemu Pojoru. A onda iza tega … dvo mula su se prodola, onda se je kobila prodola. Ma ko bi ove ceremonije isprovjol. Onda je posli vega bil kupil lipega ca ga je bil dol za onega nevajonega. Ma dvo mula smo oškopili i tri tovara. Jeinega na Zanićovo žolo, jeinega na Njivu pok smo jih čuvali gori u Eranetovo po čilu nuć.

Vederi smo mi kalvorije vidili is tovarima. Veleti je obnuć ne spol. Po hodil po Poju. Ni mu se znalo. Gre vamo, ne zno se, nosi tovare, nosi mule.. . Dvostlipet son jih iskontala.

JELNA OBO POLVISANIMA PO KOZONJU BURBA TONETA GUDEJOVA

Receta

Donkle, sal ću von kozat jelnu obo Polvišanima. Tu je bilo još za vrime Austrije, pocelkon «vega vika. Bilo se je ugradila novo škula i sutradon je imol duć meštar is Fora za učit dicu. A onda je bilo puno dice u Jokjucinu.

I ca se je dogodilo — razbolil se je covik. Njegova fami ja se stala pensat ca će i kako će jerbo likor je bil daleko. Ma kako je temu storemu bilo sve gore, ni bilo kul kamo negi ih je obligaio puć po likora. U susida su zajoli mula, stabilega, azveltega mula ca je vej puno putih gonlil i lilkora i popa, i goncu su doli blazinju, lipu. bilu is mirlićon naokolo, neka likoru bude meko kal se bude jahol.

Kal je ovi išal pul Komiže, ženske su se takale redit kuću. Oprale su ploče u kuhinju, pomeli pumnjun kamaru, prominSli lancune, prostori! kuverte, pomeli dvur, izvadili iz ormaruna veliki kajin na ruže i braku. Stavili na katridu. Povar kajina obisili šugamon tako da se vidi ona bonda di je pisalo lipin, zavijenin, modrin slovima »Dobro jutro« i butali teplit vodu neka bude sve pronto kal dujde likor. A, bome, i oni su se svikolici prominili i uredili neka bude sve kako bog zapovido da ne bi likor cagod zamiril.

I, kal ti je bilo, posli nikega vrimena, dohodi likor na mula. Lipo su ga oni docekoli u dvuru, pomogli mu da se razjaše i doveli ga u kuću, u kamaru kolo storega. Likor je prigledol bolesnika, vidil ca mu je i kako mu je i izvadil iz burše komad korte da će napisat recetu, kal — no, ni lopiša. Pipo se un po žepima, ma lopiša ni i ni ga ninder. Kal, ca je bilo — u onuj priši, u onuj brami, kal se je un oparćovol za puć pul Jokjudne, zaboravil je lopiš butat u buršu.

—    Jimote vi bokun lopiša za napisat recetu? — pito un njih.

—    Lopiša! — Svi su pogledoli jedon drugega kuda da oni drugi zno di bi se tu moglo nahodit, ma ni bilo co, nikur ni znol di bi se lopiš mogal noć u kuću.

—    A ne, šjor dotur, mi tu ne deperomo, nimamo mi tega, a znote ca je težoško kuća, e, a mi nismo inpjegoti. Je tako?

—    A je kogod ol susidih jirno lopiš?

—    Ku bi tu mogal jimat? — Stalli su se oni mislit i nikomu ni dohodilo na pamet u koga bi se tu moglo noć, ma jisto koliko jih je gul bilo, swi su (išli iskat lopiš ol kuće do kuće, a likor je ostol kolo storega dokle se oni ne vrote. Tako niku vrime, e, ma počeli su se oni vroćat. Nikur ne nosi lopiš. »Ca ćemo sal?«, misli se likor.

—    A jimote komadić zesa za pisat? — Ma jopet ni zesa u kuću. Ma jopet ni zesa u susidih.

—    A jimote malo ugnjeva?

—    O jimomo mi tega koko vos je voja, šjor dotur. — Kuntenti ca jimaju tu ca likor pito, nose pune rukovice ugnjeva is komina.

—    Znote co, jo ću van sal na vrata napisat recetu, a vi lipo sutra… sutra von dohodli meštar ol škule is Fora, zamolite meštra neka von pripiše recetu is vrat polk is tin pujte u špicjariju i vazmite lik. — Vazel je likor jedon komadić ugnjeva i na veliko vrata ol introjita upisivol je nike, bog bi ga znol koje, latinske beside, a oni su se iskupili kolo njega i nisu se nonke mogli izlamenot ol čuda jer su njin ruke još bila pune karbuna da se likoru nojde pri ruci ako mu bude ol potribe. Kal je tu likor napi sol. oprol je ruke, pozdravi! se je is njima, uz jahol se na mula i pomalo pul Komiže.

I, kal ti je bilo, osviće jutro, ma arjavu vrime. Svu nuć je jugo tri skalo, furtunol juga. Ni vapora, ni meštra. A stori sten je ol muke u posteju. Sal ti toti budi pametan.

Ca ćemo sal naši? — pitaju se oni, a nikur ne zno ca bi tukalo. Sve se oziru pul Fora hoće ti brud duć, hoće meštar arvat, ma ni broda ni meštra. Tenduraju nli tako, čekaju, a sami ne znaju ca vej čekaju. U niku doba govori jedon ol njih:

—    Znote ca je, naši, ni druge nego vajo puć u Komižu na špicjariju vazest lik. Vajo vazest medicine. Vej ni co cekot. Tuko kalat vrota i is vratima pul Komiže.

—    Ma da je almanko napisoi na vrota ol kamare, ne bismo nonke ćutili da jih nosimo. Ku će vo gardosije ol vrot nosit do Komiže i jopet nose?

—    Ni ca misliš nego ca vidiš. Vajo kalat vrota i pul Komiže. Boje nosit vrota pul Komiže nego storega istin puten pul cimiterija. — Svi su se udij složili is tin i olma su se ćapali vrot. Kalali oni pumnjun, da ne bid u izbrisali recetu, veliko bišovo vrota ol introjita rebunbona ol dažja i četiri covika napartila jih na rame, svaki na svuj kantun, i is njima pul Komiže.

Dugi put. Dvi ure hoda po karšu pol vrotima ca škripju i saviju pleća i kose ramena. Četiri covika olnila su pul Komiže pet šest latinskih besid na vrotima ol introjita. Svaku je slovo bilo kako ol olova i pritiskalo jude ca su pol tin pizon posarćoli i šavardald.

Dušli su tako u Komižu i pri špicjarijun kalali vrota jerbo ni co bilo intrat unutra is vrotima.

—    Ca ste ta vrota donili vodi? Ni vo marangunija nego špicjarija — špicjer će njima.

—    Ovo smo dušli po medicine — govore oni špicjeru.

—    A di von je receta?

—    A receta non je . . . receta non je vonka isprid vrot.

—    Isprid vrot! A ca je niste donili unutra?

—    E, nismo. Iskužojte ca je tu tako ispalo, ma vrota… Nismo mogli intrat, hoću reć, is vrotima unutra.

—    Kakin vrotima? Ca von je?

—    Nismo mogli drugačije jerbo je učinilo slabu vrime…

—    Ma kaku vrime. Di von je receta?

—    E, slabu vrime, slabu vrime pak nli meštar…

—    Ma nemujte vi meni fjabe vodi provjat.

—    E, ni mogal meštar is Fora …

—    Ma kaki meštar, kako vrota, poboga! Di von je receta?

—    Ma govorin von, receta je na vrota napisona. Likor ni imol lopiša pok je na vrota recetu napisoi. ..

I tako, malo po malo oni su nikako dušli kraju is otun recetun. Kal je špicjer razumil kako se je tu dogodilo, takol se je smijat, a i oni su se is njin smijali onako potni i izbandoni ol piza i ol muke.

JELNA OBO SINJORU PO KOZONJU DINKOTA PEPETA IZ SELA

Ubil ga jer je govoril prema kroju

Sididu jelne večeri kolo komina Povle, Ivon i Sinjor. Ražegla se ona borovina na komin, a ni side, griju nose i provju. Umeju tu, oto ti jedon veliki corni mocalk. Olnikud izbahal i nonke se ni obazdril na jude kolo komina nego dreto u ponaru, propju kondirito, kuda gospodar. Prikinulo je tu Povleta u besidi i onako jidan udij je ćapol popecak is komina i puc u mocka, a popecak u zid i ol zida dreto Sinjoru po nosu. Mocak šmigal kako vitar, a Sinjor se ćapol za nus ol muke i tal je ćutil da mu iz nosa teče kor. Kal je Sinjor vidil kor, nonke »a« nego se izvornil i pružal se po tlehu koko je dug i širok.

Ova dvo kako su stoli tako su i ostali. Nikur se ni ni pomakal ni proslovil. Gledaju — covik mortov na tlehu, osvitjen plomikon is komina, leži, ne mice se, ne dihće. Martvac leži izmeju njih, a oni stoje ukipljeni kako piloti i pogledoju sal u martvaca. sal pul vrot, pok jopet jedon drugega, a nijedan ne more proslavit. Iskordol se stroh u njima, u garlu zagropala besida, vlosi se naježili i čuje se somo kako na kaminu popucuje borovina i kako bura zvizje u fumoru i kako kolo kuće mjaucu maške: »mjauuu«.

—    Gotova je — dušal je Povle do beside — gotova je. — I tu je bilo sve ca je magai izreć. Bil se je podviga! is bonlka kuda da će ništo učinit, kuda da će se ničega ćapat, a onda je ostol tako inpijamton nasri kuće i ni znol kul bi se oput’il ni čega bi se ćapol.

—    Gotova je potvordil je jopet i sei na banak. — Covika smo ubili. Covika. Za onu Guspu Isusovu, covika smo ubili. Sal ćemo na robiju. Sal će jandormi po nos. — Mjauuu-mjau kala je maska i popucovala borovina i zvizjola bura, a ova dvo su sidila i daje peta martvaca zagledona u plomik ca se je sve veće razižol, a stroh njim je sjol iz očiju kako žerava iz komina.

—    Covika smo ubili! — opet će Povle.

—    Da nisi tu, za ostiju, ponovil da smo ga mi ubili. Zno se ku ga je ubil. Ono je još vidit cornu sinju ol popecka na nosu. Za Guspu da vej nisi tu rekal. Ako je za puć u paržun, zno se ku će puć. Jo ga is bin nirnon ništa. — Na tu se je Povle dvigal is banka i dušal blizje Ivanu:

—    Znoš co, Ivane, kal dujdu jandormi, mi ćemo reć da smo ga ubili zatu jer je govoril prema kroju. Razumiš, prema kroju da je govoril, prema kroju! Zatu smo ga ublili neka se zno da se prema kroju ne srni govorit. Tako ćemo mi ostat neti. Je vako? — Ivon je na tu istiskal lopaticima, ni som ni znol ca bi rekal.

Umeju tu Sinjor se je poče! micot i ol morbvega ujedonput se je udnil živi. Dvigal se je ds tleha ikuda da se je un tu somo iskercol. Sei je na banak između njih i stol se je pipot po nosu, a ova dvo su se u čudu izlamenivala i misu bili udij siguri je tu Ive oživlil, oli je tu mortivi sei izmeju njih da ih pito ku je tu Ive oživil, oli je tu morivi sei između nj’ih da ih pito ku je tu govoril prema kroju.

KOMIZAN FACENDAS

Summary

Joško Božanić did research on a simple narrative form of oral folk, literature from Komiža on the island of Vis. The simple form os oral folk literature that is subject of Božanić’s lingvistical investigation is a kind of short story named “facenda”. The source for his research is imited by the fact that the contemporary standard language is rapidly pushing aside the local dialect of Komiža and by the fact that the number- of people to interview is small. The main aim of Božanić’s research is to identify literal values of oral stories created in an environment in which verbal communication is not mediated by any media. Also, Božanić published here a representative collection of short oral stories heared from old Komižian story tellers and added a comprehensive dictionary.

RJEČNIK

A

a — 1) a; 2) dakle «-portili su, a, za iskurtat je« acaro — »bit acaro« — sjećati se adoćat — spaziti

agvantat — 1) prihvatiti »agvantoj teću za rucicu«; 2) potegnuti »agvanta barbi tu«; 3) izdržati »agvantali smo tri dona« ala — hajde

alarum — uzbuna -napravil ti je ti stari alarum« aluvija — dobro, sasvim, potpuno alegri — veselo »jo son alegri« aleruj — sat almanko — barem

almengo — barem »almengo smo u smihu poginuli« aloj — tik do amorat — baciti u more amu — baš — pa amu ti govorin« — pa govorim ti, baš ti govorim antik — starinski, tradicionalan »bil je antiki covik« arganel — ribarski konop promjera 8 mm arija — zrak

arjov — zao, loš »jo son se nošal u arjavemu stonju«, »arjavu vrime« armižat se — usidriti se a rvat — stići

asti — usklik u psovci, nema značenja, a stoji kao alternacija izraza koji se žele izbjeći »asti Guspu«, »asti boga«, »asti tega« atento — pažljivo »jo ću stot atento« — pazit ću

atrapat — zgrabiti, uhvatiti azvelat — brz azvelto — brzo

B

bajan — jadan, nevoljan banica — sitni austrougarski novac banjenica — otvorena polubačva koja služi za fermentiranje mošta borsata — pokvareno vino uslijed nedovoljne jačine bartvela — šarka barz — možda

baso — nisko »gospodin bog je i visoko i baso« batarjat — vršiti neku radnju s pojačanim intenzitetom »kal se je zaškurilo onda un tu batarjo, ma batarjo, ma nemilo batarjo« bekor — mesar

bekoda — poteg »riba je dola bekodu« — riba je potegla beleca — ljepota berita — kapa bestimat — psovati bija — drvena motka bilig — trag bišov — crvotočan blazinja — jastuk, dušek bokun — 1) malo »doj bokun kruha« 2) nevaljao, loš »ako si imol bokun goć«

bokuncić — malo, neznatno »bila je bokuncić probijena« bonaca — mirno vrijeme bez vjetra bonda — strana »butat na bondu« — odstraniti

bracera — drveni jedrenjak, s jednim jarbolom, za prijevoz tereta

brama — žurba »nemuj u brami zaboravit vazest ca ti je potriba« brandoj — širina, prostornost »jimoš branda ja izvuj nogu« briva — brzina

broka — porculanski vrč za vodu koji se upotrebljava s lavorom za pranje ruku

bucol — otvor na cisterni, najčešće nadgrađen do 70 cm visine bunjac — štala za teretne životinje burin — lagana bura burša — torba butat — staviti butiga — dućan busak — šuma

C

cavarjat — brbljati cigarjera — muštikla cigutot — pijuckati »Šime ciguto pomalo hoće-neće« cimiterij — groblje cine — jeftino cmij — smilje

C

ča — »puj ča« — otiđi; »moća« — ajmo; »išal je ča« — otišao je ćapat — uhvatiti

conca — šansa, prilika »kal bi digod dušal na ćoncu«

D

daga — udri »daga oni po njemu metlami« dažjit — kišiti defate — ustvari, de fakto dekontine — neprekidno destrigat se — riješiti se dezvijon — neodgojen, neposlušan dihćot — disati divnjica — curica

dolibit se — došuljati se, neopaženo se primaknuti donkle — dakle dož — kiša dreto — pravo, ravno durat — trajati

dunglovun — glavom prema dolje dunkve — dakle duro — sporo dvur — dvorište

F

fafijun — laživac fanterija — pješadija fera — gvožđa »dopast ferih« — biti sputan u gvožđa fermai (se) — zaustaviti (se) filat — pobjeći »kal je on ćutil metlu, fila on kuda da ga vitar nosi«

finit — završiti

fjaba — 1) bajka; 2) laž »nemuj ti meni fjabe provjat« fjok — vezana vrpca fjurin — forint

fogist — ložač na parnom brodu foji — novine

fraja — zabava »uzeli su mesa za učinit fraju« franak — slobodan fregat — ribati, prati fulmine — šibice fumor — dimnjak fumat — pušiti furbo — lukav čovjek furtunollfortunol — jako uzburkano more zbog jakog vjetra

G

garkijon — grkljan garnjat — grepsti »ruke po busku garnjo« — grebe ruke po šumi gavana — vrsta umjetnog gnojiva gazdebalin — nov novcat »kupil je postole gazdebalin« giror — ribar koji lovi gire glosnit — doviknuti, dozvati gonac — gonič tovarne stoke gonit — 1) goniti tovarnu stoku; 2) nositi »ti mul je mogal dvo kvintola gonit« gratat — strugati

gunjelat — govoriti sam sa sobom, mrmljati, poluglasno negodovati gustima — cisterna gvonte — rukavice H

hitit — baciti

hlahlišćat se — glasno se smijati »hlahlišćaju se po rivi« hlamot (se) — rasklimati (se) hripej — pejor. nosina hrusta — udri

I

inkantat se — ostati nepomičan inkatura — neprilika, teškoća »imali smo inkaturu« inkontrat (se) — susresti (se) inpijanton — uspravljen inpjegot — činovnik interpit — tumač intop — zapreka, smetnja intrat — ući intrig — komplikacija introjit — ulaz »vrota ol introjita« — ulazna vrata isat (se) — dignuti (se)

isfruštat — istući «-misli da će ga ćapat po da će ga isfruštat« iskantat se — ispjevati se iskat — tražiti iskavalkat — izbjeći iskontat — 1) izračunati; 2) zbrojiti iskercat se — šaliti se iskodit — otjerati dimom iskordat se — ukočiti se, ukrutiti se iskurtat — skratiti »za iskurtat je« — za skratiti je (poštapalica u pripovijedanju)

iskurton — iskrpan »iskurtono košuja« ispijat — izdati iskužat — oprostiti ispedivat — ispuštati zrak ispjegat — objasniti, protumačiti isprovjat — ispričati istuk — izlazak sunca »na sunca istuk« išporkon — isprljan izbahnut — iznenadno se pojaviti »mocak je olnikud izbahal« izbandon — iskrivljen, nagnut izdurat — istra jati izempal — pej. čudak, osobenjak izgibat — ispresavijati izlamenot se — prekrižiti se, napraviti na sebi znak križa izvarjat — iznevjeriti izvorèit se — ispuniti se, ostvariti se »son se je izvoršil«

J

jandarmerija — žandarmerijska stanica

jarest — zatvor

jarušić — jare

jematva — berba grožđa

jidan — ljut

jidit (se) — ljutit (se)

K

kacjola — kutlača kacot — pest, šaka kajin — lavor

kako — 1) kako; 2) kao »svaku je slovo bilo kako ol olova« kalat — skinuti, spustiti kalceta — čarapa

kalkulat — 1) računati; 2) misliti »svi kalkulaju da se je brud potopil« kamara — soba kana — cijev kantat — pjevati kantonje — pjevanje kantun — ugao, kut kapoposta — šef policije kargat — polugom odvaliti kasuncin — sandučić katrida — stolica kavalerija — konjica

kazerma — kasarna

kenja — magarica

klamat — pejor. mnogo govoriti

klobuk — šešir

kredat — vikati »ostavimo mi njega neka ovodi kredo« kogo(d) — netko

kojejoson — oholo, samouvjereno »on će ono kuda kojejoson da se un ne straši«

koluna — kolona, stup za privezivanje brodova

kombinat — potrefiti »likor je kombinol bit na ponistru« komodat — odgovarati, biti priličan, odgovarajući »ne komodo me« — ne odgovara mi konat — račun »činit konat« kondirito — bez ustručavanja kondota — volja »koji će biti tako dobre kondote« konovacalkanavaca — krpa konsult — dogovor »oni cine konsult« kontat — računati koposonta — groblje kor — 1) krv; 2) zaprežna kola korta — 1) papir; 2) igrača karta kosit — žuljati »vrota kose ramena« kozat — 1) pokaživato; 2) kazivati »nono mi je kozol kako se je popri živilo« kucin — pas kuda — kao

kulpit — 1) razumjeti »olma son jo kulpil«; 2) nazepsti »kulpilo me je« kultra — jorgan kumponj — drug kundut — zahod kuntenat — zadovoljan kupa — crijep

kurit — 1) kretati se »brud kuri; 2) prodavati se »vino slabo kuri« kurjuž — radoznao

kuroj — hrabrost »iskodili smo jih kurajon« — potjerali smo ih hrabrošću

kuvent — 1) sigurno mjesto »ćapali smo se kuventa«; 2; samostan kuverta — 1) krov; 2) paluba broda kuvertur — ukrasni pokrivač za krevet L

lalahan — lagan

lamarin — metalna oplata broda

lancun — plahta

lanpat — sijevati

largat se — udaljiti se

lavur — rad

209

lavurat — raditi

lavuratur — radnik

lazit — dimom tjerati pčele

lesto — brzo

Letratat — odmaknuti od nečega letrat — fotografija levativ — klistir Uberat se — osloboditi se liso — glatko, bez zapreka »liso smo pasali« prošli smo bez problema lapis — olovka

lopiža — zemljani lonac s drškom za kuhanje jela lumeta — mala svjećica na ulje lupor — priljepak lutina — balega

M

ma — majko (skraćeni vokativ) mac — mlat za ubijanje goveda »utekal je kako vul ispi maca« machnacet — špil karata makako — budala, glupan manica — kvaka manine — ruke

marangunija — stolarska radionica marina — mornarica mast — mošt maštil — vjedro medicina — lijek mena — udri merokul — čudo meštar — 1) majstor; 2) učitelj milo — žao »meni je njega milo«, »čini milo« — izaziva sažaljenje milovot — žaliti »on je milovol mula izboga dugega puta« mir — zid

mira — »mira vina« — 1 hektolitar mirlić — čipka moća — hajmo molat — pustiti monća — napojnica mostra — uzorak »vazest mostru ol vina«

motadur — lovac ptica pjevica motat — loviti ptice pjevice motonje — lov na ptice pjevice mrižice — mreža za lov ptica pjevica mularija — dječurlija munita — 1) sitniš »imoš co munite za kupit novine«; 2) novac »ne doje ona lako munitu iz svojih ruk« mustrat — maltretirati »mustrat čedu ga oficiri na placu«

N

nakantat se — napjevati se nakargat — pritisnuti nalavurat se — naraditi se

namolovat — popuštati povraz kad se uhvati veća riba natusit se — nadebljati se neka — 1) neka; 2) iako »amorat ću ga u more neka je zima« net — slobodan, bez zapreke nevera — oluja

ninder — 1) negdje »bit će nider bokun kruha«; 2) nigdje »ca ninder ni bokun kruha« nikur — 1) netko »nikur je umor«; 2) nitko »nikur ni umor« nizdose — nizbrdo njanjica — ovca

nò — usklik čuđenja, iznenađenja »o.

no, ni nikoga« noćas kojac — noćas noćina — noć »ćapat će te noćina« nodijot se — nadati se noko — 1) onako »noko ga sunce znalo; 2) čim »noko son jo dušal, un je išal ča«

nominat — spominjati u vidu narodne predaje nešto što je sudbinski važno za narod ili što je izuzetno nonke — niti nono — djed nose — natrag

O

obadat — mariti »un ništa ne obado zo me«

obligat — primorati »oligalo ih je puć po likora« obo — o

oboj — »oboj meni« — jao meni

oglov — ular

okurivat — trebati

oldovat — odjekivati

oli — ili

olvarć — baciti udicu radi lovljenja ribe

oparćat (se) — pripremiti (se) opravit — napraviti nešto loše »on bi zaboravil ca smo mu opravili« ormarun — ormar

osobito — posebno, samostalno »vlosi mu stoje svaki osobiti« ostinut — ohladiti se osuj — sjena oškopit — uštrojiti oškurit se — smračiti se otubar — listopad

ozirot se — 1) obazirati se, gledati oko sebe »oni se oziru hoće ga di vidit«

P

pahat — mirisati

pantominat — bučno se zabavljati pardecat — ritati se

parit se — činiti se

paroda — provod, zabava »butol se je u parodu«

paršurata — okruglica pržena u ulju i posuta šećerom parver — član ribarske družine u trati koji vuče s obale mrežu i to s one strane s koje se mreža počne pasati paržun — zatvor

pasat — 1) proći »un je pasol pul doma«; 2) provesti se »kako si pasol«

pasoz — hodnik pasti — v. asti patrona — puščani naboj patrun — patrola peca — krpa pena — tek

pensat se — brinuti se peta — blizu, kod »dušli oni peta vrot«

pilotat — usmjeravati, svjetovati, upućivati piturovat — bojiti pi tur — ličilac, soboslikar piz — teret pizat — težiti

pjaceta — površina cisterne i prostora oko cisterne s kojega dotiče voda plac — igralište

pleskat — pljuskati »plešće ona, plešćen jo po vodi« plomik — plamen

pofina — remen oko stražnjice tovarne životinje koji na nizbrdici zadržava samar da ne sklizne naprijed pojoda — skretanje broda niz vjetar polkić — odmorište na stepeništu pon — vrsta platna popecak — žarač popestat — zgniječiti porat — luka

port — obavijest »puj u Komižu i doj port da se za nos ne misle« portit — otputovati pošta — mjesto za lov ribe potriba — »učinit potribu« — obaviti veliku nuždu povar — iznad

povivat — oviti povojem, fig. »tvordo ga je mati povivala« — on je škrt poza — »poza temu« — poslije toga praća — konop za koji se zapinje teret na samaru predot — plašiti se prefin — čak

prema — 1) prema: 2) protiv »govoril je prema kroju« pribarkat — prekrcati

p rinjašnji — starinski pristava — podgrađena zaravan na padini za poljoprivrednu eksploataciju priša — žurba

prizentat se — prijaviti se, pojaviti se probokat — probosti procak — ruksak, torba prometit se — zaposliti se kao nadničar

pronto — spremno proverbi] — poslovica provista — nabavka hrane provjat — pričati

puc — potegnuti se nečim »a un puc u mocka«

pud — 1) pod »pud je ol daske«; 2) kat »na drugemu podu« pul — prema, ka pulić — pule, magarčić pumnja — pažnja punutra — upala pluća

R

raskokoćat se — raskokodakati se rasvanit se — svanuti rebaltat — 1) preokrenuti; 2) srušiti »dvo litra su ga rebaltala« rebumbon — natopljen vodom »vrota rebumbona ol dažja« receta — recept

rećom — ulovljena ptica koja pri lovu ptica svojim pjevom mami druge ptice

reful — udar vjetra rekapitat — stići, pojaviti se rekuperat se — oporaviti se remeta — crkvenjak remije — proročanstva rendit — vratiti se, ustuknuti »dušal je na vrota i rendil je nose« reselut — dostojanstven, ponosit »bil je reseluti covik« respondit — odgovoriti ribašćina — ribolov

roba — 1) odjeća: 2) dob »bili smo tad roba 15—16 godišć; 3) etnička pripadnost »tu je roba ol gore« — to je gorštak; 4) metar »dug je kvarat robe« — dug je četvrtinu metra roko — kolo

romonja — nekidan »ol romonje umor je stori Papin« rota — smjer; »gremo u rotu« idemo za nekim poslom« rozga — trstika

rukovica — količina koja se može zahvatiti jednom rukom ruvinat — pokvariti, ruinirati

s
saltat — skočiti sarža — vojnik s činom savurnol — odron šljunka sega — ovoga »šega lita«, »šega godišćo«, »se setemone« semetat — 1) kretati se lijevo—desno; hvatati drvenom kukom »semetom« povraz parangala kad pukne uzica sinjala te se parangal na drugi način ne može dići s dna sene — neprijatne scene »ne cin sene, umiri se« servicij — vojna služba sesno — pristojno, uljudno sest — 1) sklad »dovest na sest«; 2) karakterističan način pokreta u neke osobe »jo bi rekal po sestu de je no tvuj otac« sesula — drveni ispolac za izbacivanje vode iz broda i za presipanje mošta u mjehove setemona — tjedan si — da sijun — vihor sinja — crta, pruga skafet — ladica

skomine — »skomine mu se miču« — nestrpljiv je skonzure — molitva za odvraćanje duhova

skupno — zajedno, skupa skrokoj — korak skus — trzaj, nagli pokret slavit — 1) slaviti; 2) zvoniti tako da bat zvona udara na obje strane zvona »u Novu crikvu slave« smarska — smrča

smudit — dohvatiti vatrom »lutinu su na kupu smudili« soldot — vojnik soma / in soma — dakle spiza — 1) nabavka namirnica »puč u spizu«; 2) hrana »vazeli su sobon spizu«

stajun — godišnje doba stat — susresti »posli tega staja Šibe Onteta«

stonj — koji ne propušta tekućinu »lopiže su stanje« stramon — tajnost »u stramon« — utajno stroda — ulica sudorić — rupčić

sumpre — prema, naspram »sumpre njima gre jedon covik« suspendit — podignuti svacihov — svačiji svera — kazaljka na satu

svićor — vođa ribarske družine u ribolovu svikolici — svi

S

šavardat — posrtati šćikat — teći mlazom škuj — otok

škuribonda — 1) tama, mrak (u kontekstu tajne radnje) »kaki bi jo bil mladić kal ne bi hodil u škuribondu«; 2) tama, mrak (u kontekstu osjećaja straha) »noćas smo jimali škuribondu, jimali smo posla is mortvima« škurina — mrak škurit se— tamniti se škuro — tamno špicjarija — apoteka špicjer — apotekar šporko — prljavo; fig. »šporko pasat« — loše proći šugamon — ručnik šumica — suho granje za loženje

T

tanac — ples

takat se — započeti (odnosi se na dinamičnu radnju) tarkatanja — trčanje tavulin — stolić teća — zdjela tendurat — oklijevati tikva — pej. glava tirat — potezati tleh — tlo

tornić — komadić izmeta »kako je torkol, tako su tornići ostavoli za njin, tako je srol gaće ol stroha« toti — tu

trafigat — užurbano se kretati trata — mreža potegača tratat — 1) odnositi se na »ca se trato is njin« — što je s njim; 2) »trato se izgubit guzicu« — može se poginuti

traversa — pregača; fig. žena »on ne gre po traversicoh« trepije — tronožac trinkun — deblo, panj tukat — trebati »tuko vazest cagod za jist«

lurtica — štruca kruha kružne forme tvica — ptica

tvord — 1) tvrd; 2) strašan, jak »tvordi intop« — »strašna zapreka« tvor do — 1) tvrdo; 2) strašno »tvordo je on to opisivol«

u
udij — odmah ugnjev — ugalj ukipjen — nepomičan urlab — vojno odsustvo užat — običavati

užantat — nadodati nešto što nedostaje

V

vada — valjda da, treba da »svak se vada dvine« valiza — kufer

vanjo — mali od palube, sluga na brodu vapor — parobrod vare — staviti vazest — uzeti

večernja — večernja služba u crkvi veleti — jako puno venja — daj »venja vamo procak« veras — način, vrst »na tri verasa je za uvuć nogu« vestid — odijelo vicij — zabava vidrijula — modra galica vijatur — putnik

Dite — vidite (2. 1. pi. imp. gl. vidjeti) višć — ljepilo za lovljenje ptica voko — ovoliko voltat — okrenuti

Z

zafrikovat — izlagati podsmjehu zagropat — zaglaviti, zapeti zaklimot — zaspati u sjedećem položaju »zaklimol je za tavulinon u kafetariju«

zalogat se — halapljivo jesti zalundrat — zateturati zapuntat / zapuntelat — poduprijeti vrata motkom o zid da se ne mogu otvoriti izvana zarovat — zanjakati »ni tovara da žarove«

zastanjat — začepiti da ne propušta tekućinu zaškurit se — smračiti se zatapunat — začepiti zavare — zapasati mrežom zbanja — vrsta zatvorenog barila sadržine 20 do 30 1 zelenka — vrsta smokve zes — kreda, gips

zezin — post; dan uoči blagdana »u zezin ol Vodokoršć« zodiv — grebenasto dno na koje može zapeti mreža zorna — ručni min za žito zotega — 1) strana mreže potegače, trate, kojom se završava pasanje; 2) dio ribolovne družine koja paše mrežu i poteže mrežu na kraju kojim završava pasanje »zotega je išla zapasot tratu« zvonit — 1) zvoniti; 2) svirati »zvone armonikun po rivi«

2

ždrib — čep žermon — rođak živu — tovarna stoka žurnota — nadnica

Izrazi

boj meni — jao meni de majstro — na sjeverozapad debel na uši — slabo čuje duše blaga — duše iz čistilišta figura porka — jedna psovka font ol spodih — igraća karta gvordija ol kampestra — lugar hodit na more— ići u ribolov ismocit kjun — napiti se izoć na kroj — naći rješenje kariko di baso — težak teret

kris parada — svečano se obući, dotjerati se «obukal se je kris parada« maka vija — pobjeći »nison se jo ni okrenil, a un maka vija«

na dobro von — izraz kojim se nešto čestita, obično praznik »na dobro von Mlodu lito«

napraviti rapu moru — napraviti nepopravljivu štetu nikoga gre — nekome pripada »dat će ti i veće nego ca te gre« olvarć tunjicu — pokušati nešto pasa mai — nije važno

persi per persi — oči u oči s nekim, bliski kontakt puć po temu — domisliti se rota dreta — pravo

inoga se targo — »snoga njin se targo da je bilo puć do u Komižu« — razapeti su između želje i mogućnosti stavit se u sumnju — posumnjati sverima voltat — poludjeti trupa ol kraja — kopnena vojska tù a tu — odmah »ni co puć tu a tu« lime ju tu — u međuvremenu

1

Odnos prema vlasti — tema je bez većeg značaja u ovim faoendama. Ni u odnosu prema vlasti, kao ni u socijalnom sukobu ne naslućuje se svijest o mogućnosti alternacije postojećeg stanja. Obje priče koje govore o odnosu malog čovjeka prema vlasti, »U jarestu zboga porca« i »Ubili ga jer je govoril prema kroju«, potvrđuju svijest o vlasti kao sili nezavisnoj od volje pojedinca. Vlast se, kao sila koja vlada nad čovjekom, nikada ne dovodi u pitanje. Aktualno je samo pitanje opstanka unutar postojećeg stanja, pitanje koje zahtijeva razne oblike i varijante ljudske domišljatosti i lukavstva u borbi za opstanak i ljudsko dostojanstvo. No upravo krajnja bizarnost situacije koja je naglašena i u naslovima ovih facendi. sugerira osjećaj apsurdnosti tog odnosa.

2

Podvala — najtipičnija je tema facende. Unatoč tome, u ovom je izboru malo facendi s ovom temiom jer takve facende najčešće ostaju na razini jeftine komike koja je često samoj sebi svrha. Međutim, priče »Ušenci iz Salamanđrije«, »Dundo i likor ol košćic« i »Targovački putnik od olova«, govore o podvalama na način koji komikom aktivira sugestiju onih pozadinskih, nejasnih, iracionalnih poriva u čovjeku. Podvala je često izraz potrebe čovjekove da provjeri sugestivnost svoje glumačke moći, ali i želje da promatra drugog čovjeka u afektivnoj situaciji u kojoj najčešće postaje smiješan jer mu je ponašanje, budući u skladu s fiktivnom situacijom koju smatra stvarnom, u neskladu sa stvarnom koje su svjesni samo promatrači i kreatori fiktivne situacije. Tim postupkom njegove skrivene mane, poroci, zablude strše goli, razotkriveni igrom fiktivne situacije.

OSTAVITE SVOJ KOMENTAR